– Господине Живко, немојте толико силно и страсно, касни су сати, пашће Вам шећер, шта да радим.
– Морам да глумим, тако најбоље могу да ти приближим своју замисао. И мани ме с твојим правописним правилима, ја пишем као глумац. Ти, у ствари, и не знаш да куцаш, кад не можеш да ухватиш све ове уздахе и јецаје душе. Како је Ана Григоријевна могла верно да запише све што јој је Достојевски диктирао...
– Опростите, господине Живко, нити сте Ви Достојевски, нити сам ја Ана...
– Ти Ана и не можеш да будеш, а ја можда и постанем Достојевски... Ха-ха-ха!
– У праву сте, али како Ви замишљате да неко одглуми то што сте Ви написали?
– Видиш, Дуле, и ја о томе размишљам, било би најбоље кад бих могао ја све ликове да играм, ал' ме јебе ова нога... Ха-ха-ха!
– Хоћете ли да Вам ишчитам ово што сте издиктирали?
– Може, али да глумиш док читаш.
– Ви знате да сам ја давно од глуме побегао.
– Е, то ти је једино паметно, глума – то је велика паучина. Једина уметнст је у писању. Кад бих све изнова кренуо, посветио бих се писању.
...
У ствари, писао је да би глумио. Заваљен у свој тросед сваку написану реченицу би одглумио. Попут Пекићевог Икара Губелкијана у својим мислима до савршенства би глумачки интерпретирао сваку реч коју би записао. У њему је било много глумачке снаге, огромног искуства, али мало среће. Кад боље размислим, у њему је било све чудаштво једног Достојевског. Од понора до висина – понижен и увређен, за понижене и увређене; велики мајстор свог заната за оне који су таленат умели да прознају и истрпе. Тежак човек, још тежи професионалац. Дарежљив човек, још дарежљивији глумац. Посвећеник. Сладострасник и старственик. Заљубљеник у лепо – естета. Чули смо се последњи пут за Ускрс, каже он мени:
– Добри мој Дуле, повредио сам колено, али сам добио тако лепа колица. Нису она болничка, грозна, Маја ми набавила тако лепа колица да не можеш да замислиш.
– Боже, господине Живко, како можете тако о колицима...
– Дивна су, тако дивна! Мој Дуле, нећу ја још дуго...
– Шта причате, забога?! И зар Вам је поред све муке важно какав су колица?!
– Дођи, молим те, дођи кад будеш могао...
– Хоћу, ево чим завршим представу Све је у реду, долазим да се видимо, обећавам.
...
Данас је била једна од последњих проба за представу Све је у реду. У сред пробе стиже ми порука: Оде Живко... Сузе су саме кренуле, гледам позорницу, рефлекторе, гледам сцену... Ипак излазим, покушавајући да сакријем сузе. За мном излази један ученик, пита шта се десило... Таман да кажем, умро је Живко Вукојевић, првак Народног позоришта у Нишу, добитних Стеријине награде, па заћутах... Сетих се, млад је он, не зна за великог Живка. Штета! Онда успех да смогнем снаге и да одговорим на питање:
– Умро је човек од којег сам научио шта значи позориште.
– Дуле, могу ли да кажем нешто, а да те насмејем: тако ћу и ја плакати и то исто рећи једног дана кад ти будеш умро.
Насмејао ме је. И растужио. У праву је био Живко, глума то је паучина.
Слава му!
Удри, расточи нас, у прашину претвори, растури нас по космосу и просеј нас кроз девет сита да остане само оно што ће да зачне неки бољи свет без нас...
Ж. Вукојевић, Халијева комета