Tišina nikada nije tišina. I nije praznina. U njoj uvek nečega ima. I kad ne znamo šta je to nešto. Tišina je lekovita. Ona je avatar svih šumova. Na njoj vežbaju horovi bezglasnih pevača. Kad se tišina zgusne dobija se još veća tišina. Mada deluje isto. Tvar bez mirisa, sluha i ukusa.

                 Ovo što sledi je rezultat jedne lepe zaigranosti provučene kroz komentare na jednom mom postu od pre godinu i nešto jače. Učinilo mi se da je vredno toga da se nađe kao zasebna celina.

                 ON je kuksigameni, a ja sam ONA.

Napomena 1: Kukusigameni se neće pojavljivati kao komentator. Volela bih da je drugačije...

Napomena 2: Naravno, dobila sam njegovo odobrenje da objavim ovaj naš rad u četiri ruke.

Napomena 3. Samo za kolegu niccolo(a): uprkos obećavajućem naslovu, ne, ne delim šampite onima koji svrate.

Dragi drugari,

Pogledajte ovaj snimak sa originalnim tonskim zapisom pa onda smanjite ton do kraja, pustite snimak od pocetka, a samo muziku pustite sa ovog linka

Javite utiske!

Obicno, kad se preselite u novu sredinu (ako se ikada upustite u to da se zivotno maknete od starog kraja, mamice i tatice, lokalne pekare, lokalne kladionice i slicno), covek bude obasut sa svih strana novim, ponekad neobicnim, ponekad cudnim, ponekad frapantnim obicajima, rutinama, pogledima na svet i delovanju u istom. U datom slucaju (odlaska sa drevnih ognjista) postoje tri opcije: prva da tvrdoglavo odbijate fizicku realnost i da zivite u getu van prostora i vremena pretvarajuci se da ste jos uvek tamo odakle ste dosli, druga da zaboravite sve staro i da se ponasate ne kao da ste se vi rodili 'tamo' nego i da je cukun-deda u stvari oduvek bio odatle poreklom, i treca da kao i svako normalan, nadjete zlatnu sredinu gde cete prvo nju (novu sredinu) da prihvatite, a onda ce ona vama da izlozi na uvid sta sve moze i ne moze da pruzi, pa ce moci lep odabir da se napravi i relativno uziva u nekom mutantu starog i novog.

Poslednji pozdravi!

Poštovana predsednice,

U skladu sa članom 117. Ustava Republike Srbije podnosim ostavku pre isteka mandata. Na ovaj potez sam se odlučio pre svega zbog osećanja stida što sam izneverio većinu obećanja datih građankama i građanima Srbije pre 4 godine.

 Kada bi mene,  kojim slučajem,  zapalo da na televiziji uređujem kakav kviz,  poput milionera ili multimilionera, ne bi tu bilo mnogo oblasti. Ustvari bila bi samo jedna – književnost.  Voditelj pročita kakav stih ili pasus iz proznog dela, a takmičari neka odgovore kako se zove pesma, priča ili roman i ko je isti napisao. Ko pogodi, neka nosi milione. Ako bi, pak, režirao Velikog brata, Farmu, Dvor ili kakav drugi rijaliti-šou, ne bi tu bilo psovanja, pljuvanja, polivanja vodom, a ni muže krava, pa ni seksa, razgovaralo bi se samo o književnosti.  Pa, da probamo, onako kobojagi, eksperimenta radi:

Neverovatno, nikakvih reakcija na Blogu na Sporazum i našu svetlu perspektivu, pa moram ja da uskliknem (više puta):

Živeo Boris Tadić!

Živeo Borko Stefanović!

Živela Edita Tahiri!

Živeo Vilijam Berns!

Živela Angela Merkel!

Živela Hilari Klinton!

Still, it never ceases to amaze me at how many times, in the course of a normal month, week, day, and (on bad days) hour, people will invoke this sentence as a definitive argument and statement of fact.