umetnicka impresija obaranja F-117A , koju je autor potpukovnik u penziji Majk Mekgi poklonio pilotu Dejlu Zelku  Lt Col (Ret) Mike McGee, USAF

Dvasedet sedmog marta 1999. godine, trećeg dana dejstava avijacije NATO saveznika na SRJ, desilo se do tada nezamislivo, bar iz perspektive agresora. Nad Srbijom je oboren do tada neoborivi avion, 'nevidljivi' lovac-bombarder F-117A. Ovo je priča o - istorijski gledano - jednoj kratkoj epizodi modernog ratovanja, akterima i okolnostima pod kojima se odigrala, ispričana deset godina kasnije i proširena i dopunjena ovih dana.

Nekako mi je dato da sam vazda, na ovaj ili onaj način, svedok revolucija i kojekakvih ratova unaokolo. U svim zemljama u kojima sam živela. A živela sam u dosta njih. Ne mrdnuvši dupe iz Beograda živela sam u 4-5 različitih država koje su se smenjivale tom brzinom da je kovnica novca zaradila milione vazda štampajući kompletne nove setove novčanica sa nazivima novih država, novih pasoša i sličnih dokumenata. I kad se ceo taj tulim tamo završio ja se krenem ka Egiptu da malo dušu odmorim.  Kad, eto i ovi rešili da se bune.

X puta do sada sam napisao da nisam ljubitelj istorijskih analogija i/ili paralela. Po sebi one su pojednostavljenja - sve specifičnosti istorijskih trenutaka / događaja / ličnosti [čega god] moraju biti dobrano potkresane da bi stale u kalup analogije.

Kome treba pacov u klopci?

Da li je moguće da niko ne čuje vapaj hora srpskih političara na čelu sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem u molitvi da im (nam) se dopusti nekakva, bilo kakva, časna odstupnica, kroz neki jezički kalambur kojim bi Srbija prihvatila Ahtisarijev plan praveći se da je zadržala i nešto obraza, ako već ne i svoju teritoriju, imovinu i građane?
I da li je moguće da im (nam) "naši prijatelji i partneri" iz "međunarodne zajednice" tu odstupnicu ne dozvoljavaju, usput ih (nas) još šamarajući, šutirajući u tur i valjajući se od smeha nad našom brukom i nemoći?

Nedavno je na kablovskoj emitovan dokumentarno-fiktivni film „Hjuston, imamo problem", na vrlo interesantnu temu. Naime, radi se o tome da su tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka u svemirskoj trci učestvovala tri igrača - SAD, SSSR i Jugoslavija. Ipak, iako je priča po priznanju autora prilično netačna, interesantan je način na koji su, kako to obično biva, zajedno sa izmišljenim ubačeni i istiniti detalji. Kao i pitanje gde je stvarna granica između istine i fikcije.

Pismo jednog starog, ali sasvim malog činovnika iz unutrašnjosti prijatelju u Beograd, na novu godinu u Nišu 1901.

Dragi gospon pero i draga moja gospa Kajo!

Znate onaj osećaj kada se neko blamira, vi nemate nikakve veze sa tim ali vam je neprijatno?

Tamo negde u vreme proslavljanja državnog praznika, tzv. „Dana državnosti" na RTS-u ukačim negde od sredine igrano-dokumentarni film „Kraljevina Srbija". Kako nisam imao vremena da ga tada pogledam, a zanimaju me teme vezane za istoriju i generalno, dokumentarni film kao forma, potrudih se i uspeh da nađem narečeni film koji potpisaše Zdravko Šotra kao reditelj i što je mnogo važnije za ovu priču, Milovan Vitezović kao scenarista.

Različiti nesporazumi neretko završavaju sličnim pitanjem - kako li bi se sve to razrešilo u nekom drugačijem okruženju? Naime, da li se i tu radi o nekakvoj stečenoj kulturi komunikacije, običajima i manirima, ili postoji nešto treće važnije. Sudeći po onome što govori Kris Vos, vodeći pregovarač FBI-a za rešavanje talačkih kriza, iza svakog uspešnog društva stoji umetnost, i to ne bilo koja, već ona pregovaranja.