Biti inovator, izumitelj, pronalazač... u Srbiji, ili bolje reći bacač kamena u ovoj baruštini od uvenulih ideja i osujećenih prodora duha, posebna je vrsta prokletstva. Nositi krst DRUGAČIJEG ne podrazumeva samo nelagodnost, nego i stalnu izloženost podozrivosti. Ili kako je to lepo opisala Isidora Sekulić: "Nisu mi dozvoljavali da budem svoja ni pametna, stalno su u onome što sam činila tražili nešto tuđe, napabirčeno."

 

 

Ovako otprilike izgleda moj razgovor sa protivnicima ministra Saše Radulovića:

 Ko meni može da garantuje da će kad poukida sva ta radna mesta u državnim preduzećima on uspeti i da otvori makar isto toliki broj mesta?

 Pa niko. Nema garancije ni za šta na ovom svetu. Nema garancije da sutra neće biti invazije vanzemaljaca na planetu zemlju.

Poštovani gledaoci, dobro vam veče. Prethodnih godina u ovu moju i vašu prednovogodišnju emisiju, pozivala sam poznate ličnosti iz politike, zabave, sporta... Ove godine sam odlučila da u studio pozovem jednog običnog ili kako je to već uobičajeno reći, malog čoveka, našeg sugrađanina...da li vam ovo i ovakvo predstavljanje  smeta....

Ne, ni malo.

Večeras je s nama u studiju...molim vas da se sami predstavite.

Mikele P.

Imate li da dodate još neki podatak?

Ne.

Ha, ha, ha...vi to baš koncizno i rekla bih, šturo.

Time for a change. Again.

At the moment of the transition from one year into the next one, I am always confronted by a Troubling Paradox. The Christmas and New Year's (or New Year's and Christmas in orthodox juxtaposition) holidays always urge me to Observe Tradition and Incite Revolution.

AleXandar Lambros

U Egiptu su sredinom avgusta ove godine uhapšena dvojica kanadskih aktivista - Tarek Loubani i John Greyson. Okolnosti hapšenja su nejasne, kako to rutinski u islamskim zemljama i biva, a proširila se vest da ih optužnica tereti za zaveru sa Muslimanskim bratstvom za napad na policijsku stanicu. Internetom su odmah krenule da kruže peticije za njihovo bezuslovno oslobađanje a kanadski aktivisti, i ostali levo orijentisani aktivisti po svetu, su se mobilisali da izdejstvuju njihovo puštanje iz egipatskog zatvora. Na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, koji se održao sledećeg meseca, Greysonovo hapšenje bila je velika i nezaobilazna tema.

Greyson je profesor York univerziteta, reditelj, anti izraelski aktivista i otvoreni homoseksualac. Sa pomenutog filmskog festivalu u Torontu je 2009. godine povukao svoj film jer je gost festivala te godine bila izraelska kinematografija. Ako je verovati medijima nameravao je da iz Egipta produži u Gazu kako bi prikupio materijal za svoj dokumetarac. Anti izraelski, naravno, ima li potrebe napominjati?

Ljudi, pa da li je to moguće!? Nakon dvodecenijskog divljanja predatorskog kapitalizma na prostorima bivše Jugoslavije, konačno se jedna vlada osmelila da malo popusti obruče dužničkim robovima. Da im donekle olakša muke od brige, stresa, neprospavanih noći, ponižavajućih osećaja i opakih bolesti koje ih pogađaju zbog nemogućnosti da redovno izmiruju račune i rate bankarskih kredita.

Radi se o hrvatskoj vladi, inače socijaldemokratskoj, čiji je ministar finansija Slavko Linić juče obnarodovao olakšice za prezaduženo građanstvo.

Romantično vreme hakera u kome su oni primarno pokazivali svoje veliko znanje da bi se pohvalili pred društvom, komšilukom i devojkama, je izgleda polako iza nas. Nažalost, odavno je značenje termina haker počelo da dobija negativni prizvuk, koji sve više dominira i podrazumeva onoga ko zloupotrebljava svoje znanje da bi, često nezakonitim akcijama, stekao materijalnu korist ili napravio nekom štetu. Danas je na delu čitava hakerska ekonomija, a često su u pitanju i velike sume novca koje obrće. Postoje tvrdnje da se u svetu računarskog kriminala godišnje obrću čak i milijarde dolara.

Naravno, to je teško pouzdano utvrditi i znati. Ima onih koji misle da su u pitanju preterivanja i licitiranja. Kako god, treba biti oprezan i sprovesti mere prevencije i zaštite.

Prošlo je oko godinu i po dana od početka mandata ove nove vlade. Ide i Nova 2014. godina, u kojoj ćemo prema najavama morati da stežemo kaiševe i očekujemo samo najgore. Pravo je vreme da postavimo sebi neka pitanja. Da li nam je išta bolje za ovih godinu i po?

Već godinama jedna Srpkinja, Brankica Stanković, jedna Hrvatica, Vedrana Rudan, jedna Bošnjakinja, Aida Ćorović, jedna Crnogorka, Vanja Ćalović, svojim javnim delovanjem nastoje da ovo parče Evrope učine podnošljivijim, da ne kažem pristojnijim prostorom za život i za rad.
Na žalost, u tom plemenitom i hrabrom poslu, one su osuđene na prokletstvo usamljenosti, izopštenosti, ugroženosti, upućenih pretnji čak do likvidacije, donkihotovskog sindroma, i to pre svega u sopstvenoj sredini, dakle u Srbiji, u Hrvatskoj, u Sandžaku, u Crnoj Gori.

 ...so it doesn't go.

Nedavno je B. stigao kući s osmehom na licu i prolećem u koracima. Kaže, sreo je K. (poznatog novosadskog arhitektu u penziji, još radi! vitalnog osamdesetogodišnjaka, koji je novosadska atrakcija, jer još uvek zna da zavesla na rolerima kroz grad), pa su bili na degustaciji u novootvorenoj vinariji.

"Zamisli neumornog čoveka! Pita me hoću li da se učlanim u njegov novi klub," priča mi B.

Pa, nadalje...

"Kakav sad opet klub osnivaš?", pita ga.

" Klub Osamdesetogodišnjaka, i svih drugih koji su odlučili da žive najmanje do 120," smejao se  K.

"Ok, upiši me,  govorim stalno da ću  do 110, (istina! primedba moja), a ovo je još 10 godina plus, eeheej..."

Ovakve crtice iznedrene uz šankove  novosadskih aj-malo-da-dangubimo-i-kerimo-se-usput-i-zajedno mesta,  su baš prpošne, i odišu umećem življenja. Treba ponekad opravdati i pokazati praktično la vita è dolce krilaticu ( grrrr...ok, to ja škrgućem zubima)

To,  i neki članci o dugovečnosti, Metuzalemstyle, pa i večnom životu  koje sam čitala po netu,  povod su za temu  mog današnjeg posta.