Nešto što pokušavamo da ostvarimo jestu jednake šanse za sve. Kada je reč o sportu zaista je neverovatno kako su neki sportisti, tokom godina, uspeli da postignu sjajne rezultate uprkos ozbiljnim hendikepima. Zbog toga je veoma važno da učinimo sve što je u našoj moći da obezbedimo da Paraolimpijske igre koje se sledeće godine održavaju u Londonu, pruže tim sportistima, ali i publici potpuni pristup borilištima. To je cilj naših Igara.

Prošlog meseca, u Indoneziji je čovek stupio na Mesec - ili bar zamalo...

Na evropsko prvenstvo, odbojkaši su od strane sportske javnosti ispraćeni nekako suzdržano i bez one ambicioznosti koja bi u takvim slučajevima morala da postoji kad se uzme u obzir da se radi o sportu koji u kontinuitetu donosi medalje. Dok se nacija bavila košarkom i košarkašima, pa i Dejvis kupom i pitanjem sastava naše teniske družine, odbojkaši su u Beču dobijali utakmicu za utakmicom.

Kad sam ja bio mali komunizam nam je bio jedina raspoloživa ideologija i on nam se mahom isporučivao u mitovima. Učili smo da smo mi, kao zemlja, u većini stvari prvi u Evropi a treći na svetu. Bilo da su to ekonomski pokazatelji, visina stanovnoištva, rude, šume, ... Pa čak i obala. Beše naša obala razuđena i idealna za turizam a italijanska glatka, a još morske struje nose naša govna direkt drajv kod latina. Jedna od retkih stvari koja je opstala nakon Titove smrti i raspada ideologije je bio mit o nama kao nebeskom narodu glede košarke. Mogu drugi da se trude, dube na glavi, baju, smišljaju taktike, ... ali džaba. Mi smo bogom dani za košarku.

E pa kurac dragi gledaoci. I taj mit je mrtav. Srpska reprezentativna košarka je mrtva baš kao i Vuk Karadžić, čovek koji je zaslužan što su mnoge bajke preživele. I ako sam sve vreme prvenstva razmišljao pozitivno i glasno širio optimizam oko sebe, sada moram da priznam da je naš reprezentativni pacijent mrtav. Kad razmislim, to što sam glasno širio optimizam je sindrom pevanja noću na groblju. Ono kad čovek noću prolazi kroz mračno groblje pa glasno peva "nije me strah, nije me strah". Tako sam se i ja bojao košarkaškog fijska.

:) kako za koga :)

Danas u 19:00 igamo sa Francuskom četvrtfinale EP u odbojci.

Realno možemo da dobijemo, iako smo podmlađeni, a Francuzi su nam ostali u ružnoj uspomeni iz polufinala EP 2003. posebno Ivanu Miljkoviću (jer mu je bio rođendan).

Danas u 20:00 igramo sa Rusijom četvrtfinale EP u košarci.

Realno možemo da ih dobijemo, iako smo povređeni, a Rusi su nam ostali u lepoj uspomeni iz četvrtfinala EP 2009. posebno Kosti Peroviću (jer je odigrao utakmicu života).

Sutra u 15:00 igramo sa Argentinom polufinale Dejvis Kupa

Realno možemo da ih dobijemo, iako smo umorni, a naši su nam ostali u najlepšoj uspomeni iz finala 2010.

Predstojećeg vikenda će se, gotovo istovremeno, u Vegasu i Wingate-u, održati dva najprestižnija planetarna događaja u gvozdenim (neolimpijskim) sportovima, Mr. Olympia i World Strongest Man (finale).

Kako sam o Mr.Olympia takmičenju već ponešto pisao, tek da napomenem da je riječ o 46. izdanju borbe za najprestižniju titulu u bodibildingu. Ono što Olimpiju čini posebno posebnom je i podatak da su je od začetka , daleke 1965., pa do danas osvajali samo dvanaestorica takmičara.

"It (cricket) requires one to assume such indecent postures", Oscar Wilde

"I tend to think that cricket is the greatest thing that God ever created on earth - certainly greater than sex, although sex isn't too bad either", Harold Pinter

 Tekst na srpskom možete pročitati u nastavku

Mention of cricket tends to prompt raised eyebrows and furrowed brows, and not without good reason. With its own peculiar vocabulary, cricket is the only thing that makes most Englishmen at least somewhat bi-lingual.

Cricket, however, is neither as complicated, nor as confusing, as some other sports....

Ne poštuje starije; ne poštuje renome; igra neizgrađenim mangupsko-folirantskim stilom. 

Siledžijski udara lopticu, i namerno gađa ćoškiće. 

Ukratko - Majstor!

Zelena i plava boja teniskog terena, i crvena boja Djokovicevih patika dala je pun vizuelni spektrum ovoj servi. Bele sare po terenu i senka Noletovog tela u punoj brzini dosledno su prikazale energiju koju tenis zahteva.

 

Novak Djokovic imao je svoju veliku premijeru pred Njujorskom publikom 2007. godine, i slicno mnogim dobrim predstavama na Broadway aveniji, Noletov šou je posle cetri godine i dalje vrlo popularan. Te 2007. godine je nasem teniseru bilo prvo Grand Slam finale, i kako to vec biva, imalo je dva cina. Prvi cin je bila drama, Nole je na pozornici Arthur Ashe stadiona dao sve od sebe protiv tadasnjeg prvog reketa sveta Roze Federera, koji ga je te veceri u tenisu nadmasio. Drugi cin, posle uobicajenog intermeca od 20 minuta, bila je komedija i odigrala se pred novinarima na konferenciji za stampu.