Mnogo volim kišu. Volim da je gledam iz svoje sobe kad se prosipa
obilno po lišću i kućama. Volim da je slušam kako šapuće ili
dobuje glasno dok čitam o nečemu sasvim drugom.
Kao da cita sa mnom i prati ritam reči i mojih misli koje odlutaju.

Volim da je osetim na sebi svuda.Da budem odjednom
potpuno mokra toliko da mi se oči zatvaraju pod težinom .
Ili da me

Bitno je da u ovoj teškoj situaciji (sic!) ne preovladaju neki tvrdokorni tradicionalisti uparloženi u svoje stereotipe i spreče da na scenu stupi nova misao koja vodi do zelene grane ... (1)

Moda za poneti, brza hrana koja se nosi u kesi i jede u hodu, muzika u hodu sa sluškama na ušima, brzi kursevi zarad sticanja nekih znanja odmah, digest knjige pa „Rat i mir“ na tri strane, sve to kao predlošci nastajanja nove civilizacije. U svetu već podosta odmakle. Ovde u Beogradu ima od toga, u nekim detaljima se i prednjači (ili preteruje a to se čini kad je skraćeno uverenje da je ok to što se čini) ne bi li se pokazalo da i tu pored ušća, ispod Pobednika živi jedno od od mesta gde se napredak generiše. Ipak, izgleda da urbanizam kasni, blokiran stereotipnim, naviknutim pravilima i metodama struke, nije uvek u stanju da spreči uticaj na gradsku sliku i priliku onih bržih koji su prihvatili stvari za poneti kao način mišljenja i delanja pa menjaju i vršljaju po urbanoj matrici koja preti da takođe postane medij za poneti.

Na kuhinjskom stolu gospođe Olge Jovanović nalazio se predmet zbog koga je pozvala policiju. U providnoj kesici, uredno zapakovan, nalazio se ljudski prst. Pocrneo i sasušen, ali prepoznatljiv i neveštom oku, plašio je staru ženu nekoliko sati,  otkad joj je taj "poklon" doneo veliki crni  mačak.  Taj razbojnik  je sada sedeo na  hoklici i nepoverljivo pratio svaki pokret inspektora, spreman da zbriše kroz otvoren prozor na najmanji znak opasnosti. 

"To je Vaš mačak?" upitao je  inpektro Marković.

"Nije moj" uzdahnu ona, . "On je slobodan. Dođe i ode kad hoće.

ТУГА  15. децембар 2012.

 Понављам блог, да се не заборави.

Коме да искажем печал своју...

А. П. Чехов

Прекидам писање о драми и Христићу да бих написао пар речи о животу, на крају, или на почетку: и Христић је веровао да нам драма говори нешто важно о животу. А о чему, у чије име, проговара живот?

Video sam jednom, dva pesnika sa po tri imena kako na četiri prevrnuta holandezera, petkom uveče prodaju šestougaone šablone za crtanje sedam sekretara SKOJ-a. Valjda je to kako ih vide pčele-ubice. Imali su lica osmog putnika, devet i po nedelja pre kraja bombardovanja. Deset minuta kasnije srećem komšiju koji nosi kaubojski šešir od kako se vratio iz Teksasa, pantalone, košulju i jaknu takođe od teksasa. Da je noć jurio bi slepe miševe.

Ne znam da li je rad stvorio čoveka kao što je to tvrdio gospodin Fridrih, prezimenom Engels ali meni rad pomaže da se izborim sa stanjem u kojem se vekovima nalazim a koje bi se samo nategnuto moglo nazvati depresijom, bolje je reći galopirajućim udarima na moje mentalno i fizičko zdravlje, kljukanim i tovljenim gomilama neugodnosti i loših stvari koje me svakodnevno sapliću i spopadaju, ne daju mi da dišem, dave me, stresiraju me... Davno još napisah, reagujući na savete kardiologa i šrinkova uživo i po novinama i TeVejima, da po svaku cenu treba izbegavati stres, dakle napisah da stres nije kiša pa moliću lepo, otvoriš amrel i gotova rabota! Živim u stresu kao u središtu uragana. 

Svakoga, čini mi se, obeleži neki prizor iz detinjstva. Obično nasilna scena koja potresa  ili obeshrabruje, čije se značenje ukopča tek kasnije, u zrelim godinama. Jedna takva scena odigrala se na peronu železničke stanice Beograd Centar.

            Prokop, nedelja ujutro.

Zarđali skalpel seče sunce, ostavlja taman, crvenkast trag, na nebu. Pijem kafu za poneti. Meni se ovo ne dešava. Kamere za nadgledanje me prate. Zujanje se pojačava. Čujem dozivanja. Pritisak u ušima. Klupi nedostaje daska. Sedim preko puta. Žmurim, suze mi pune oči. Padaju na vrele obraze. Hladnoća čini da bole.

            Vetar je oduvao oblake s neba. Mesec i zvezde su plavi. Prave pustinju, zimu, severni pol.

            Ogledalo kom najviše verujem je prazno, slomljeno, zamagljeno. Vid mi se muti kada ustanem. Nije mi jasno šta se dešava