Кад су неког човека питали зашто је решио да се упусти у приватни посао објаснио је да је то последица онога што му је шеф рекао. А шта је шеф рекао? Па, просто: „Отпуштен си"!

Е, у Србији то тако не функционише. И 30 година након што је земља кренула ка тржишној привреди лагодан државни посао још увек је „кец у рукаву" у односу

Ako nemate strpljenja da pogledate celu emisiju, najljubaznije bih vas zamolio da se suzdrzite komentarisanja.

Nesreća se desila na auto-putu. On je vozio prebrzo. Video je da neće ukočiti na vreme pa je dodao gas. Potrajalo je kraće. Bio je sam.

U sobi je vrućina. Ona se prevrće. Udara rukama po jastuku. Nije to nesanica. Nije ni krivica. Izgrešila je proračun. Više nema nazad. Korporacija će reći svoje ujutro. Deca spavaju, ne čuju se.

Ljudi njihovih godina ne rade stvari koje oni rade. Oni bi trebalo da imaju decu a imaju mačke. Oni bi trebalo da beže na produžen vikend a beže od stvarnosti. Oni bi trebalo da se prepuste jedno drugom, ne da se guše. Oni očekuju potvrde okruženja. Ne vide da se to neće desiti.

Наука и истраживања у данашњем свету битно утичу на то која земља ће бити добитник и део су глобалне трке конкурентности. Дуга је историја Србије у производњи еминентних истраживача и научника. Чак и данас неки од најмодернијих производа и најбољих решења долазе из Србије. Рецимо оно што раде Strawberry и Норедус. Ја бих рекао

U knjizi Viktor Frankla " Zašto se niste ubili?" on opisuje kako je preživeo nemački logor smrti, te napominje da su uvek vise snage, volje za život, imali ili religiozni ljudi ili oni koji su nekog mnogo voleli. I ta pokretačka struna nije bila zanemarljiva u poredjenju sa onima bez izraženih ta dva osećanja.
Ipak, da li je mir, onaj za kojim uvek nesvesno tragamo zaista u tim segmentima. Kod duboko religioznih možda. Jer vera ne bi trebalo da

Tog jutra koje se uglavnom nije moglo razlikovati od prethodnog, ili nekog trećeg proizvoljno odabranog jutra druge polovine ovoga života, što kaplje iz mene kao iz pokvarene česme iznajmljenog stana, dva gospodina u zimskim kaputima su se pojavila na mojim vratima. Mogao sam između njih u radnoj sobi, osvetljenoj samo dnevnim svetlom prigušenim kišnim oblacima, da vidim Anu, koja je držala na poslužavniku moj doručak. Krupne suze slivale su se niz njene okruglaste obraze i padale u dekolte. Mali crni hrapavi krst sakrio se između njenih velikih belih mekanih grudi, orošenih suzama. Odmah sam znao šta je u pitanju; i pre nego što je jedan od njih hteo da izda nemo naređenje trzajem glave, uzeo sam najosnovnije stvari i krenuo sa njima.

- Mogu li da ponesem jednu knjigu? – pitao sam.

- Ti slobodno ponesi i kofer knjiga ako hoćeš, ali mi ćemo ti vezati ruke - učinilo mi se podrugljivo je odgovorio manji gospodin koji se upinjao da izgleda važnije od onog drugog.

- Moliću se za vas –  procedila je tiho Ana, a ja sam joj prošao toliko blizu da sam mogao osetiti miris kuhinje u njenoj prirodno riđoj kosi i mogao sam u trenutku, da je vreme stalo, izbrojati sve pegice na njenom porcelanskom poprsju.

 

 

 Rođena sam početkom avgusta, odmah posle Ilije gromovnika, koji skoro svake godine zagrmi i saopšti da vlada oblacima. Radujem se rođendanu iako je, nažalost, baš na taj dan pala prva atomska bomba više decenija pre mog rođenja.
 
 Pamtim sve moguće rođendane i jedna sam od onih koja ponekad iznenadi komšije čestitanjem. Takođe, tajnim pozivima porodici saopštavam ko bi trebalo koga da zove. O ovome, molim vas, ćutite,