Vilin Grad je istorijsko ime Nisa, grada sa 16 miliona stanovnika osnovanog pre pedeset vekova na obalama Temze, Volge, Amazona i Dunava. Olimpijski grad sa tri slova na jugu Srbije je domacin brojnih desavanja iz kulture, sporta i biznisa. Turneja cetri skakaonice, Kanski festival, Sajam automobila u Zenevi, Rolan Garos i Bostonski maraton su samo neka od obelezja ove prestizne svetske turisticke destinacije. U Nisu su rodjeni i zive Majkl Dzordan, Strongman, Atila Bic Boziji, Ed Hardi, Sabrina Salermo i mnogi drugi poznati pregaoci ukljucujuci i Dzontra Voltu i bracu Dolce i Gabana.
Kod mene u Nisu je obicaj da, kad kupujes lubenicu imas pravo da probas. Tada seljak, samostalni proizvodjac, sece koru lubenice u obliku kvadrata i vadi piramidalno parce koje ide do samog srca lubenice. To se kod nas zove KOCKA. Elem predao sam rukopis za novu knjigu, naravno zakasnivsi za sajam knjiga, ali ce biti u novrmbru. Pa evo i ja da isecem kocku da probate.
Utrcavam u zadnjem trenutku u avion za Beograd i kapiram da sam novine, koje sam maznuo uz put, vec citao na internetu. Nema veze, citam ponovo i uzivam sto umesto pokreta misem okrecem novinske stranice. Dok obuzdavam tikove od previse kofeina ni ne kapiram da sa stjuardesom pricam na Srpskom. Popio sam mozda par espresa previse dok sam cekao let Frankfurt - Beograd. Na aerodromu u srpskoj prestonici me cekaju drugari i kumovi sa tri auta i pet razlicitih ideja za kafanu. Preglasavanjem u trecem krugu se odlucujemo za etno varijantu jer je najbliza. Inspirisanog konobara u narodnoj nosnji, koji mi drzi predavanje o gibanici od sukanih kora, kao da sam deseta generacija emigranata, prekidam sa novcanicom od 1000 dinara. Morao je da obeca da nece nista vise da mi objasnjava ili uzimam pare nazad. Da se ne odricemo nicega, narucili smo skoro sve iz menija.
Do Nisa vozimo prosecnom brzinom 200 na sat. Saznanje da je Goran Trijada jedan od najboljih vozaca koji je ikada vozio mercedesov dzip me nije uspokojilo. Utrnuli prsti i nokti duboko zariveni u sediste auta veoma visoke klase i cudno uzan i neosvetljen autoput mi ometaju varenje i vidno ubrzavaju disanje. I kao da sam slutio, malo pre Jagodine, zaustavlja nas policija. Dvojica celavih momaka, u dzipu svajcarskih tablica, zeleznih pogleda bulje u policajca.
"Odakle idete momci?"
"Odavde."
Gde idete?"
"Tamo."
"Pa gde zurite? 188 na sat."
"Imamo sastanak u Jagodini."
"S kim?"
Umesto odgovora samo ledene face.
"Ajte vi, samo polako da vas ja ne zadrzavam... "
Kod nas gastarbajtera u Amerikama ako je propisano 130 svi vozimo 130 dok kod nas u Srbiji moze i drugacije. Kako se dogovorimo. Da ne poveruje covek ali pocelo da mi smeta.
"Opusti se... Sve je pod kontrolim. Sta si se steg'o?"
"Nesto me zub boli... A i odvikao sam se od brzine."
"A vi gastarbajteri ne volite brzu voznju?"
"Ako ti nije problem samo gedaj napred, ... Kakve veze ima sta ja volim i ne volim."
Sledecih sto kilometara prelazimo za pola sata i evo me napokon u mom rodnom gradu. Nis nocu, nakon tri godine odsustva mi izgleda kao da sam, u skoli, greskom upao u neki mladji razred umesto u svoj. Vozimo se poznatim ulicama moje mladosti, dok sa radija ide Balaseviceva pesma "Neki novi klinci". Jebote zar bas nikog da ne poznajem. Ispred zgrade me neka klinka predstavlja drugarici:
"Ovo ti je Milan Zivotinja, Jovanin muz..."
Verovatno sam se cele noci cimao i buncao u snu. Cekaj bre, valjda je Jovana moja zena. Valjda sam ja neki krastavac u ovom Nisu... Ovo je moj grad. Evo pitaj caleta. On isao sa mnom u skolu... Dve generacije ispred mene.
Probudio sam se ranom zorom, sav znojav. Svez vazduh i neponovljiv miris prolecnog jutra su me docekali na terasi. Sa jedanastog sprata jos usnuli Nis izgleda kao sopstvena razglednica.
Vilin Grad je istorijsko ime Nisa, grada sa 16 miliona stanovnika osnovanog pre pedeset vekova na obalama Temze, Volge, Amazona i Dunava. Olimpijski grad sa tri slova na jugu Srbije je domacin brojnih desavanja iz kulture, sporta i biznisa. Turneja cetri skakaonice, Kanski festival, Sajam automobila u Zenevi, Rolan Garos i Bostonski maraton su samo neka od obelezja ove prestizne svetske turisticke destinacije. U Nisu su rodjeni i zive Majkl Dzordan, Strongman, Atila Bic Boziji, Ed Hardi, Sabrina Salermo i mnogi drugi poznati pregaoci ukljucujuci i Dzontra Voltu i bracu Dolce i Gabana. U Nisu, kao finansisko kulturnom centru Evrope i sveta svoje stabove imaju Google, Playboy, Alnari, Microsoft, Versacce, Prvi maj Pirot, Coca Cola i Al Jazeeira. Najsavremenija mreza metroa, ekoloskih autobusa i heliodroma je blistavi primer planskog razvoja gradskog saobracaja koji se izucava i na saobracajnom univerzitetu u Japanu. Nis je poznat kao ekoloski grad sa netaknutom prirodom pa je gradonacelnik Bred Pit morao nedavno da izmesti reli Pariz - Nis - Dakar zbog pojacane emisije gasova i dizanja prasine.
Iz Nisa se, gradskim prevozom, za svega 22 minuta stize do najveceg ski kompleksa na svetu na vrhovima Kilimandzara. Niski aerodrom, koji je uzged budi receno 5 puta veci od Njujorskog, je cesto premali da primi milione turista zeljne najboljeg provod na svetu...
Dobro priznajem. Mozda ja malo pristrasno gledam na svoj rodni grad.
Neko je nekada napisao da su Beogradjanke najlepse zene na svetu. To nije tacno. Najlepse zene na svetu su, naravno i Nislijke. U svako godisnje doba su neponovljive i zavodljive na drugi nacin. Najlepse su u prolece kada se, s radoscu, oslobadjaju zimske gardrobe i pruzaju nam fantastican dozivljaj izuzetno kratkih mini suknju na neverovatno dugim nogama pracenim neponovljivim plesom atributa materinstva u tesnim majicama bez brushaltera. Posebno vizuelno zadovoljstvo predstavljaju novostasale prirodno jedre "organik" klinke koje se uce prvim koracima na stiklama. Ako onu ulicu u Beogradu nazivamo Silikonska Dolina onda je glavna niska promenada, sa nestvarno prkosnim atributima materinstva sasvim sigurno zasluzila da je po Vuku nazovemo "Organiski visovi" Na vecini bitnih raskrsnica se u prolece postavlja saobracajni znaci "pazi atributi materinstva", "gledaj i put malo", "zabranjeno nosenje brushaltera" i "Obavezan osmeh".
Neponovljiva energija proleca drzi Nislije stalno na ulici ne dajuci im, do kasno u noc, ni da svrate u sopstvene domove.
Ne secam se kada me je zadnji put ovako drmao vrbopuc. Vreo majski dan a ja i moji ortaci po ceo dan sedimo po bastama niskih kafica i ispijamo espreso za espresom. Dok prevrcemo novinske stranice evidentirajuci svaki dekolte i bezobrazno kratku mini suknju pustamo da nas prica nosi kroz vreme i prostor. Mogao bih ja tako u nedogled da me nije sprecila dzinovska rupa u zelucu i osecaj gladi kombinovan sa prignjecenim osecajem grize savesti gastarbajtera koji je obecao da ce da ide u posetu familiji sa zenine strane. Kasnim svega par dana.
Cim sam usao u kucu poceo sam da zagovaram Jovanu i koristeci pricu kao stit usunjao se, gde drugde, u kujnu.
"Bas citam danas u novinama" dovikujem preko ramena dok krpom od jelenske koze vozim slalom "da ce uskoro da nam ukinu vize pa cemo moci na kafu u Bec, kao u stara vremena... Zamisli tek snizenje u Rimu"
U nuznoj samoodbrani poceo sam da sredjujem vec sredjenu sudoperu, cisto da bih malo olaksao sebi osecaj krivice. To je vrlo uspesno prolazilo kod mojih roditelja, kada sam kao klinac dolazio kasno sa igranja.
"Ljubavi, ne moras da brises malopre sam brisala... I djubre sam izbacila."
"Evo sad ce da se obrijem pa idemo. Samo stanemo da kupimo cvece i viski..."
"Imam lepu vest za tebe. Otkazala sam sve posete do kraja nedelje. Najavili su zahladjenje sa olujnim vetrom pa iskoristi ovih par dana da uzivas sa drugarima. I onako kad zahladni necete moci da se skitate. A imas i neku kosarku na televiziji."
I sta da joj kazes. Barem da me opsovala da mi bude lakse. Sedam u fotelju, veciti partizan u kaznenoj ekspediciji, nesto lepo mirise iz rerne,... Idilu remeti oda radosti sa mog mobilnog telefona.
"Alo."
"Gde si? Trazio sam te u kaficu."
"Samo sto sam usao u kucu. Spremamo se da klopamo."
"Za koliko mozes da se spremis da idemo u Skopje kod Stojce."
Bacam pogled na kuhinjski sto i prezgodnu mladu zenu koja obecavajuce vrcka dupetom dok secka salatu. Jedan od retkih trenutaka kada nam deca nisu tu i kada mozemo da "prilegnemo" nesmetano posle rucka. Ni sam nisam siguran sta mi se radi.
"Ma evo me gledam neku kosarku."
"Stojca kupio onaj kafemat. Kaze da ima najbolji espreso na balkanu."
"Dobro je hvala. I ona tebe pozdravlja." Probam da stavim do znanja da se ne pitam bas samo ja.
"Ti ne znas kakav je to espreso. A i obecao sam da cemo da dodjemo."
"Ma ne ne... Ne planiram nista. Sedim kuci sa Jovanom. Deca su kod babe."
"Pa one soljice, 20 evra komad... Ne mozemo sada da ga ispalimo sada. Obecao sam." Ispaljuje Laza adute koji su tesko oborivi.
"Ima neka kosarka na televiziji. Partizan igra." Nevesto se branim i dalje."Pazi kafemat od dvanaest hiljada evra, specijalni depurator za vodu, doveo itlijana da sve namontira, ...." Unapred spremljeno Lazino uklizavanje sa dve noge.
"Ma stigo me neki umor. Da l' je jet lag?"
"Jeb'o te jet lag. Evo me za 20 minuta ispred tvoje zgrade."
"Dobro ali da se odmah vratimo. Nemam nameru da ostajem dugacko. Obecao sam Jovani da cemo da prosetamo kejom. Malo romantike dok su deca kod babe."
Ne uspevam da obuzdam ledeni neprijatnosti. Kako Jovani da saopstim da cu da skoknem sa Lazom na espreso u Skoplje. To je tu blizu - 2 sata voznje... pri brzini od 240 na sat.
"Ljubavi ko je to bio?"
"Ma Laza... Ima neki problem."
"Ej, cula sam se danas sa Miljanom Lazinom. Stojca kupio onaj kafemat."
"Znam sad mi rekao Laza."
"Je l' te zato zvao da idete u Skoplje na kafu?"
"Ma ne...Nema sanse. Ceo dan nisam bio kod kuce. Obecao sam ti..."
"Ma nemoj ti zbog mene. Idi slobodno. I onako mi veceras dolaze drugarice da gledamo slike iz Majamija i da tracarimo."
"Je l' si sigurna?"
"Ma naravno."
"Ce se vratimo do 12 - 1..."
"Ja cu da ti zapakujem ves. Za svaki slucaj... Mozda vas mrzi da vozite nocu."
"Ma ne nema potrebe..."
"Ljubavi... Da se ne lazemo! Da li ste ti i Laza otisli negde na 'na jedan dan'?"
"Pa kad uvek nesto iskrsne."
"To ti i ja kazem. Ponesi gace i cetkicu za zube kao covek a ne kao prosli put da krijete u torbi sa lap topom."
Letimo putem punim rupa. Drustvo nam prave sumrak, krivine i lose vreme. Skoro dvesta kilometara relacije Nis - Skoplje Laza obicno prelazi za manje od sat vremena. Ranije mi to nije delovalo toliko opasno a sada me bole prsti koliko sam jako stegao svoje sediste. Dodatnu atmosferu uzbudljivoj, gotovo reli voznji, dodaju trubaci Bobana Markovica koji sa CD-a prase "Otpisane", nevesto krijuci da im nije sve jedno kad preticemo u krivini na punoj liniji pri brzini vecoj od 150 na sat.
Rezervisano parking mesto ispred kafica je cekalo na VIP gostge iz Nisa i Majamija. Docekasmo da i mi gastarbajteri budemo nekom veoma vazni gosti.
Nas drugar Stojca Carinik, prinudno penzionisan sa respektabilnim cinom "sef smene" tesko se mirio sa novougostiteljskom sudbinom. Navikao covek da bude carinik pa to ti je.
Kao sin poznatog Titivog generala sa licnom kartom broj 0009, brzo je napredovao u sluzbi uz blagonaklonost pretpostavljenih. Nije mu tesko palo da vozi brze motore, besna kola, da ima stanove u cetnru Skoplja i kuce na Ohridu. Takav je on, veliki radnik. Stojca nikad nije kasnio ili uzimao bolovanje. Cesto je ostajao i duple smene kad treba da se carine sleperi onish nasih prijatelja. Kad se mora mora se. Jedino sto Stojca nije mogao da prihvati je ona mala klauzula internog dogovora da profit mora da se deli sa drzavom. Stojca koga je skolovala ulica a usmeravala sopstvena zelja za pravljenjem para nikako nije mogao da prihvati cinjenicu da carinska rampa nije njegova licna svojina i da mora da se tali 70-30 sa drzavom. Molili su ga svi, od upravnika carine do premijera da popusti i da ide barem fifti fifti, ali ne. Stojca nije zeleo da opterecuje drzavnu administraciju pa je licno preuzimao obavezu carinjenja u sopstveni carinski fond. Da ne bi pukla bruka koja bi mogla da privuce bar jednog od dvojice novinara koji nisu bili pod kontrolom drzave, tiho, skoro u poverenju Stojca je penzionisan. Carinska uprava je tom prilikom prekrsila par propisa, uz saglasnost policije da bi zastitili Stojcu. Medjutim zajebali su se. Ko sme bre da penzionise Stojcu? Sada se tuzimo sa drzavaom za pretrpljeni dusevni bol, uvredu licnosti, izgubljenu dobit, ... Kaze Stojca da ce da ih tera do suda u strazburu. Probali smo da ga ubedimo, ali ne ide. Jednom carinik, uvek carinik. Tako mu i nadimak ostade i ako ne radi vec 5 godina u struci.
Dok se pozdravljamo sa Stojcom obucenim u prada - guci - ralf loren kombinaciju osecam da vecina gostiju gledaju u nas. Najbolji sto je bio spreman i VIP-ovci su stigli.
"Je l znas zasto se carinici ljube medjusobno u usta?" 'Nevino' pitam.
"Sta li ces sada da odvalis?"
"Pa nemaju obraz. Umesto da posaljes kola po nas, morali smo sami da vozimo po klisuri..."
"Pa hteo sam nego Laza..." Odgovara Stojca dignuvsi obrve toliko jako da je napravio od njih dlakavi logo za Mekdonalds.
"Salim se. Koj ti je kurac? Ja sam bre... Daj tu kafu cu se izdrcim vise. 3 godine nisam pio dobar espreso."
"Vojka, daj tri kratka espresa i tri koka kole." Okrece se prema meni.
"Je li ima malo ono za sunce tudjeg neba sto ne greje?"
"Kako se zove konobarica?"
"Vojka."
"Sednes mi na stojka... Ha, ha... Sta si se bre stego. Opusti se bre."
"Ma stalno neka nervoza. Svi me nerviraju... nemas pojma koliko mi je drago da vas vidim. Najpametnije sto si mogao da uradis za sebe i porodicu je sto si se odselio. A ne ovde da se macujes sa budalam. Je l znas da me penzionisali?"
"Nemoguce! Pa zar nisi ti vlasnik preduzeca "Carina"?"
" Zezaj, zezaj... Ajde da popijemo kafu pa idemo dalje."
"Zato smo i dosli..." Kaze laza
"Daj tu kafu bre." Prelazim na konkretno.
"Vojka ide li?"
"Ide ide.." Cuje se iz sanka.
"Bas me interesuje da l ces da nadjes manu?" Kaze Stojca meni.
"Kako se bese zove konobarica?"
U momentu kada se pojavila Vojka sa posluzenjem znao sam da je kafa najbolja na svetu. Od milion faktora koji cine dobar espreso jedan od bitnijih je i sojica za kafu. Ove su bile kao da ih je pravio Leonardo Davinci. Mislim da nema nikog na zapadnom balkanu ko je pasioniraniji obozavaoc dobrog espresa. Svoj ritual uvek izvodim na isti nacin. Kao hirurg sa laserskim skalperom sam secerom pravio linije na medenozlatnoj peni sacekavsi osam sekundi da potone, zatim cvrsto stiskam soljicu da joj kao doktor osetim temperaturu i puls. Onda pazljivo kasicicom vozim po soljici kao oni motorciklisti na zidu smrtii. Malo vrtim kasicicom, pa malo mirisem kafu i tako nekoliko puta. Primecujem da bartender i Vojka pazljivo prate pokrete kasicice ocekujuci da procitaju nesto sa mog pokeraski ozbiljne face. Laza i Stojca su me gledali kao da demontiram minu. Nakon prvog gutljaja sam se ucutao gledavsi u soljicu koju sam prevrtao na vrhovima prstiju. Izgleda da je dramska pauza bila preduga.
"I?"
"Sta i?"
"Pa kazi, majke ti ga, kakva je kafa..."
"Izvini, mozes li da dodjes."
Posle krace dramske pauze, Vojki sam u posluzavnik sam ubacio novcanicu od dvadeset evra.
"Curo, daj mi molim te jos jedan espreso."
"Zove se Vojka."
"Hvala Vojka." Dovikujem dok odlazi
"Uvatis ti mene za stojka. Je l sam ti obecao da cu da imam najbolji espreso? Je l jesam?" Sav ponosan guci prada model.
"Jesi..." Ne krijem da i meni milo.
"Je l si gundjao za onu staru gaggiu da nije dobar depurator?" Likuje razreseni carinski tajkun.
"Jesam, priznajem." Dok pricam radujem se osecaju izuzetne arome kafe na jeziku i nepcetu.
"Pa eve ti kafa. 12 soma sam dao za kafemat. Ovo nema kod vas u Ameriku." Okrecuci se ka sanku Stojca narucuje turu pica:
"Vojka daj i tri dupla viskija."
"Dva."
"Ajde bre..."
"Ja sam dosao samo na kafu. Obecao sam zeni da cu da se vratim do 12."
"Nema od toga nista." Kaze vlasnik mog omiljenog kafemata
"Red je da se kucnemo..." presudjuje Laza u korist nase sopstvene stete.
I ako sam znao da me hvataju na buckalicu kao soma, pristao sam da se upecam da ne ispadnem najgori od sve dece:
"Pa ako je red... Dakle pijemo?"
"Pijemo."
"Pijemo." Odgovorise slozno moji buduci saucesnici.
"Dobro. Nemoj posle da bude nismo hteli... Vojka daj mi pivo i tekilu, i viski za ova dva gospodina."
"Vojka daj dva dupla viskija, pivo i tekilu"
"Vojka daj dva dupla viskija i dva piva i dve tekile..."
"Vojka..."
"Sednes na stojka"
Sledece cega se secam je da sam u ranim jutarnjim casovima narucivao pivo i tekilu a da su me Laza i Stojca molili da krenemo kuci. Ne znam zasto ali sam bio bos. Tacnije u carapama i to mokrim. Kad bih uspeo da se setim gde su mi cipele ili barem u kojoj smo kafani. Mnogo me nerviraju te rupe u secanju kad pijem. Jos me konobar mnogo nervirao, sto nece da nas usluzi, ali nisam imao snage da se raspravljam:
"...gospodine ponavljam. Mi ne sluzimo alkohol. Imamo samo burek i jogurt."
"Pa kakva je ovo kafana kad nemate pivo i ... Pivo i tekilu?" Primecujem da imam lenju dikciju. Sve lepo kazem ali usta se jednostavno ne otvaraju bas na svaki slog.
"Ove je buregdzijska radnja gospodine."
"Ja necu da platim. Zofite mi gazdu." Probam da naglasim svaki slog.
"Ja sam vlasnik gospodine. Vec ste platili 50 evra. Nema sta da platite vise. Hvala vam puno. I ovo je mnogo."
"Zhivotinjo ajde bre... ajde bre... da idemo. Sedhimo vec dva sata u buhregdzi... buregdzininici.V... v.. vidis da deca dosla na veliki odmor."
"Carinik, nema odhmora dok trahje obnova. Pa da predjemo u neku kafanu... A tebe ufatilo te malo? Mumlas."
"Ajhde bre da idhemo... Threba da me zovem Mihljanu za pola sata."
"Da sam ja ti, izvadio bih salfetu iz usta. Jel cujes koliko mumlas? Ima da te prohvali Miljana da si pijan dok joj zfoni telefon"
Spavanje od par sati, tusiranja i laka klopa nisu znacajnije popravili nase stanje. Kretali smo se u oblaku teskoalkoholnih isparenja, u stanju koje je znatno blize pijanstvu nego mamurluku. Dok smo se vozili brzinom od 80 na sat ka Nisu jedva da smo i progovarali. Spremalo se tvrdje nevreme, vetar je ljuljao auto, mamurna Sade sa radija se nesto zalila. Valjda neki ljubavni problemi. Bice da je burek bio los ili moja osetljivost na tudje ljubavne jade, meni se nesto zestoko mrdfalo u stomku kao da cu da rodim odraslog vanzemaljca. Ovoga puta stvarno odlucio da prestanem da pijem.
Blogovi autora
- Oko pola sveta za 164€ (4)
- TRČALA JE KEJOM DA SMRŠA A ONDA SE DESILO NEŠTO ŠTO… (74)
- Smanjivanje ženske nadlaktice - zbogom "leteće veverice" (8)
- DESET STVARI O ZDRAVOM MRŠAVLJENJU (31)
- Gde Vučić prođe, tu trava ne raste (37)
- Da li Vučić kontroliše huligane i ekstremiste? (75)
- NAMA NE TREBA IZVINJENJE (41)
- 20 stvari po kojima se prepoznaju Srbi (50)
- ANESTEZIJA RIJALITIJEM (116)
- Gospođa bicikla - veština radovanja (20)
- Filip Andre izbliza (10)
- Porno druženje i tako to (20)
- Duplo golo - od DOS-a do SNS-a (21)
- Maketa države (66)
- Diši sine, diši (9)
- Kako sam izbačen iz noćnog kluba (17)
- Odakle mi žvaka (43)
- Da li vaš trener misli da ste BUDALA? (47)
- Činjenice o low carb načinu ishrane - 1. deo (104)
- Da li je vaš personalni trener budala? (82)
Najnovije VIP blogeri
Najnovije blogeri
- DUB PUB: Return Of The Great Raven
docsumann - KALDRMA
Dragan Jakovljević. - POSLEDICE PROMAŠAJA PROTIV GALSKIH PETLOVA (II)
horheakimov - DUB PUB: DUB 3
docsumann - DALEKI MIRISI SEPTEMBRA
Dragan Jakovljević. - DUB PUB: Raw & Low
docsumann - EU bi da disciplinuje stare kolonije, kad tamo -
Nebojša Milikić - SRPSKI RULET - PONOVLJENA INICIJATIVA!
Filip Mladenović - Posthazart
docsumann - POSLEDICE PROMAŠAJA PROTIV GALSKIH PETLOVA (I)
horheakimov
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Životni stil (4)
- Kultura (3)
- Život (3)
- Društvo (2)
- Muzika (2)
- Budućnost (2)
- Moj grad (1)
- Obrazovanje (1)
- Hronika (1)
- Životinjski svet (1)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org