Mama, gde je slika u providnoj majici da stavim na FB?

Desetogodišnja ćerka mojih prijatelja na Facebook-u od danas „is single". Bila je ona i do sada single, ali je sada prosto primetila i tu opciju, pa ko veli dete, da joj ne bude profil zapušten i nejasan. Sada trećaci i prezreli četvrtaci iz njene škole znaju na čemu su, nema dileme.

To je naivno, nevino, i još uvek slatko. Mene brine to što dosta roditelja ne zna da je njihovo dete od devet godina sasvim sposobno da samo kreira svoj nalog, te da je krišom dobilo dozvolu za vožnju po beskrajno privlačnim i zavodljivim talasima Interneta. A naročito me brinu šestaci i sedmaci, naročito devojčice. Fotografije koje stavljaju na FB ja se nikada ne bih usudila da imam, bilo bi me sramota da tako mislim i osećam, bilo bi me sramota da neko misli ono što čovek jedino može da misli kada ih vidi. 

Neki od roditelja verovatno ne znaju šta sve ta čarobna kutija može. Neki su, kao, cool, koriste se kompjuterima, šalju se fotografije rodbini u inostranstvo, skine po koji recept sa Interneta, sluša muzika pomalo, skupilo se nešto malo informacija i o socijalnim mrežama, samo ne znaju da im deca imaju naloge na FB. To mi zvuči isto kao i da ne znaš da imaš dete. Verovatno su ti poluzavršeni Internet roditelji najgori. Ima i onih koji ne znaju ama baš ništa, ali se kompjuter kupio kao što se kupuje novi bicikl, što je u redu, pod uslovom da te na tom biciklu ne vozi keva koja se boji da vozi već gura bicikl do radnje, samo zbog teške torbe. I tu ima onih „igraju se deca, ako" i onih „kupiće tajo najskuplji kompjukter". A ima naravno i onih upućenijih, ali nezainteresovanih za to šta im deca rade, sve dok oni ne moraju to da rade sa njima, kao i onih koji misle da je sasvim u redu i baš sasvim u skladu sa njenih trineast da se napući, gleda bezobrazno u objektiv i skuplja grudi da izgledaju veće. Lepa, ko pevačica...

Ove dve poslednje grupe roditelja su mi lično najzanimljivije. Jedni ne razumeju da među 42 miliona ljudi na Internetu ima po koji bezobrazni čika, a druge boli kada treba da rastegle spektar svojih dnevnih fizičkih i psihičkih aktivnosti, jer nemaju veliku otpornost na tegljenje, naročito nemehaničko. Podsetila bih da je prošla godina u Srbiji proglašena za godinu zaštite dece na Internetu. Tada je naglašeno i da je Evropska unija potpisala sporazum sa 17 socijalnih mreža za druženje (Facebook, MySpace, Google...) za poboljšanje zaštite dece od nasilničkog ponašanja na Internetu. Taj je sporazum obavezao vlasnike mreža da omoguće taster za prijavu zlostavljanja, ali nikako nije obavezao roditelje, i pored započetih akcija.

Da li svi znamo gde je taj taster i čemu služi?

Da li uopšte svi znamo gde su nam sve deca umrežena?

Da li je dovoljan taster ili ipak treba poneki put da bacimo pogled i na decu dok sede za računarima...( Gde si bio sinoć sine, gde si mili surfovao? Hajde, kaži mami srećo, da ne proverava mama History...)
Da li nam je važno što su nam ćerke na Internetu naivne, glupe i gole? Da ne mislimo da i za to treba da postoji taster: prvo jedan da vam prijavi, pa onda još jedan da je obuče, da ne moramo da ustajemo sa dvoseda?
Da nam nisu i za to krivi samo škola, nastavnici i drugari iz razreda sa kojima mora nekako dete da se uklopi? Pa, ako je sada moda da se na fotografijama šire nožice, neka širi i ova naša, kako će je prihvatiti, jadnu...
Ili da, ne daj bože, ne očekujemo da opet urade nešto Društvo i Država? Bilo bi baš super da možeš da odeš u jednu kancelariju Društva koje će onda, nakon laganog i nadasve prijatnog razgovora sa službenicom topla osmeha, nekako već rešiti sve naše probleme.

- Dobar dan.
- Dobar dan, izvol'te.
- Pa, ništa, znate, imam dvoje dece, tinejdžeri, ju, ju, nemogući..
- Ahm, aha...
- Čujem da su na Internetu zabrljali, ona se onako, kako da kažem, malo obnažila, znate kakva su deca, ne razmišljaju, pa im se ne sviđa ni što im je u školi zabranjeno da dolaze u onim kratkim majicama, pa su valjda i nekakvu grupu osnovali protiv direktora, razredne i cele uprave škole...
- Aha, aha...
- Pa je njoj nestala i ta slika i sve, izgleda je neko izbrisao njenu stranicu...
- Aha, aha, dobro...
- Pa, eto, ...a sin je isto, ništa strašno, gleda sa drugovima porno filmove...hi hi hi...muška posla...ajd, to i nije, nego ovo njeno, ako bi moglo da se to sve nekako reši...
- Znate šta, da budem potpuno otvorena, mislim da do kraja nedelje nećemo moći ništa, danas je već sreda, 11 sati, ali od nedelje ćemo srediti. Društvo će se pobrinuti..
- Jao, hvala vam, hvala, počastiću vas...
- Ta'ite molim vas, kakva čast, to nam je posao, daj bože da su svi roditelji tako savesni kao vi...
- Pa jes', ne brinu za decu uopšte...
- Ovako ćemo: uplatite na ovaj žiro račun ovu sumu ovde, vidite ovo, podvučeno..
- Da, da...auuu...nije malo...
- Pa nije, ali znate kako je, ima tu troškova...To, kažem uplatite i do kraja sledeće nedelje bi vaša ćerka ponovo trebala da ima novi nalog, potpuno obučena. Direktor će na ceo problem zaboraviti, a uz neznatnu doplatu, može da bude proglašena i za đaka generacije...
- Aha, aha, a koliko još bi za to trebalo?
- Evo, ova suma još...
- Auu bogte..ne znam, ajte da idemo bez tog đaka godine, a ovo ostalo ćemo se nekako skrpiti.
- U redu, to i jeste paket koji ljudi najćešće uzimaju, kriza je, razumem ja to...
- E, pa dobro, dajte mi taj papir sa žiro računom, pa odo odmah...Nego, a sa malim, šta ćemo?
- Pa ništa, to ne rešavamo mi, to morate u Državu da odete...
- A! Dobro, dobro, hvala vam, idem ja sad, pa se vidimo i prijatno. Živi bili!

Što bi rekao David Byrne: 

...
Lazy when I work,
Lazy all the day
Screamin all you like but it only fades away
I'm lazy when I'm prayin
Lazy on the job
Gota lazy mind, a lazy eye, a lazy lazy bod

Hard men, Hard Lives, Hard keepin it all inside
Good times, Good God, I'm so Lazy I almost stop