Svetlo u tami

I tako, reč po reč, i Bilja mi ispriča jednu neverovatnu priču. Ustvari, kada je reč o nama, mnoge su priče za rubriku verovali ili ne, ali je ova najnevetovatnija od svih. Elem, došli neki naši zemljaci da se malo razbacuju po Pešti onako kako samo oni znaju, pa pokupovali pola Vestenda i Teska, a sumnjam da je mnogo toga ostalo i u Ikei. Možda spavaće sobe, regali, i još ponešto što nije za prtljažnik putničkog auta. Šta su posle svega toga tražili u Arena plazi, ne pitajte me jer ne znam. Mogu samo da pretpostavim da im je možda trebala sajla za vuču.

Ali, ko da odoli... Krenu oni u isti ritual i u Arena plazi još s vrata i ko zna dokle bi taj pohod trajao, da u jednom trenutku neko ne reče: „Ljudi, gde su nam stvari?!".

To je značilo da su ostali bez tašne sa novčanicima, foto-aparatima, kamerom, dokumentima i mnogo drugih sitnica koje život, a i novac znače. Trk tamo, trk ovamo, i ništa.

- Zanimljivo, ali ništa neobično za naš svet - kažem Bilji, dok se trudim da mi u glasu ne prepozna razočarenje zbog priče koja baš i nije retka.

- Da, ali ja još nisam stigla do kraja! Zove juče službenik Arena plaze i ne traži muštuluk, pošto toga kod Mađara verovanto nema, ali i da je tražio dala bih mu bez pogovora. Zamisli, pronašao sve izgubljeno i poručuje da vlasnici dođu po stvari!

Ne znam šta je dalje bilo, valjda je primopredaja uspela, ali saznadoh da je poštenje, uprkos svemu, i dalje viteška kategorija. Makar tek ponekad i tek ponegde.