moj pas

autor: jasmina kan

(odlomak iz romana "XL" koji se može naći

na  www.UniBook.com, u delu
"Knjige iz regije")

Odazivao se na Pele, Pecko, Pecko Lecko, imao je dva lepa, ama prelepa oka žute
boje,
umal ne rekoh i duge trepevice, da, Peca je bio mešanac nemačkog ovčara i
haskija.

Znači car.

Imao boje vučjaka, a likom i telom bio haski.

Bez podočnjaka, bez izduženog lica svojstvenog vučjacima, čak i bez njihovog
velikog tela.

Nije Pele bio sitan, ni govora, bio je osrednje veliki pas, skladne,
proporcionalne gradje.Trčao je kao metak, voleo da ode, ali i da se brzo vrati.

Od malih nogu sam ga naučila samo jednu stvar : da on mene, pušten s lanca i
slobodan of course, da on mene traži a ne ja njega.To nisam htela, takva su bila
pravila.

Nisam ga, medjutim, naučila dve glavne komande : da stane kad kažem i, posebno,
da krene kući, unutra, kad viknem.

Jer, Peca je normalno najviše voleo da dreždi napolju, na livadi iza zgrade, a
da ja budem tu, pored njega, pa da motrimo koga sve ima i vredi li se uopšte
pomerati iz hlada.

Po njemu, šta bi nam falilo da smo stalno tako, stalno nas dvoje na livadi, a on
u gardu da se zaleti.
Onaj svoj nepomični pogled kad uprti u daljinu, ne dao bog nikom.

Mislim, nije Pele napadao, ma ne, Peca je bio samo jako, jako druželjubiv, pa
onako snažan i munjevit kad krene, sledi krv u žilama.

A ništa.

Dodje do tamo nekog psa, malog ili velikog, mužjaka ili ženke, njemu je to bilo
svejedno, samo dodje DO, i to ne baš sasvim da pridje, ipak zastane i zauzme
onaj čuveni, poluležeći gard sa šapama napred, zove u igru, na trčanje, neumoran
je bio u tome.

Mada, mada je i brzo gubio interesovanje.

E, tu smo bili slični.

Kažu da psi liče na svoje vlasnike.Vala, tačno.

Recimo, ni ja ni Peca nismo voleli da budemo unutra, ne, samo da se ide negde,
da se nešto dešava, samo da nije dosadno, takvi smo nas dvoje, a onda, onda sam
i ja u celom svom životu, već dugom i predugom, vrlo brzo gubila interesovanje
za drugu osobu, i to u velikom rasponu od muškaraca do žena, i od prijatelja do
veza ljubavne prirode.Naprosto bih se lako, a svakako bez svoje svesne volje,
zasitila druge osobe.

Na neko vreme.

Ponekad, retko, zauvek.

Moj ljubljeni, lepi, dobri, predobri Peca bio je takav.
Jedinstven.

On me je voleo.On, da.

Voleo me je jako, moćno, muški, ne samo kao vlasnicu i gazdaricu, mene je moj
Pele voleo kao mene, mnogo, strasno i bezuslovno.

Ništa ja nisam mogla da uradim ili da mu podviknem, ili da ga zviznem, a da on
ne bi preko toga prešao, to mi oprostio.Peca je bio jedina, ali doslovno jedina
osoba u mom životu, koja me je trpela bez obzira na sve.

A uspela sam, medjutim, i njega da izgubim.

I to samo i jedino zato što moju komandu - dodji, ajde Pele, idemo kući - nije
hteo da sluša.

Nikad.

Kratko bi me pogledao, okrenuo glavu i nastavio da zuri u livadu.

Ostavljala sam ga, vraćala se po njega, komšije su me psovale što je sam, toliki
pas sam a oni s decom koja se plaše, svi su nešto jeli govna u toj priči, ja
molila ljude da ga navataju i drže dok ne dodjem do njega, vikala, posle ga
ljubila od tuge što sam vikala, znači zajebala sam načisto stvari i, na kraju,
dala Pecu prvo u jedan pansion za čuvanje kerova, a onda, onda i načisto,
ostavila ga na jednoj farmi, kao čuvara propale firme za proizvodnju stočne
hrane, firme u stečaju.Blizu Kovilova a blizu i Padinske Skele, negde izmedju,
malo uvučeno unutra, van Zrenjaninskog puta.Dve i po godine potom odlazila skoro
svaki dan tamo da ga nahranim, da ga v i d i m.

Jednog dana Pece više nije bilo.Kažu, odveli ga u Sefkerin.Zavoleo ga sin jednog
od čuvara.

Mrzim otada Sefkerin.

S psima čovek upozna čitav jedan novi svet, svet kučkara, dobar svet, mada i
nisam odviše u to sigurna.

Prvo mi se tako činilo, a posle, posle sam videla da ima i tu skotova i skotova
kojima ni bog, ni pas, ni izuzetno dobar pas, ama niko, niko, ne može da
pomogne.

Onima s pit bulovima naročito.

Meni nešto nisu omiljeni ni vlasnici malih kuca, takodje mi i oni nešto
zastranjuju... samo što one, male kuce, nisu opasne.

Peca je u našu kuću stigao sredinom februara 2002. kada je imao oko mesec dana,
možda i manje.

Plašio se svega i svakoga.
A to, to što sam još živa, to mogu da zahvalim samo mom psu Peci.

On me je vukao, cimao i izvukao iz najdubljeg očaja zbog smrti majke a da danas
više nemam njega, mog lepog, pametnog Pecu, Peleta, Pecka, svojom ga krivicom
nemam.

I, evo, odmah da kažem, meni će taj bol, bol što nemam Pecu, taj nesavladiv bol,
doći nekako glave.Garantovano.Već sam hvatala sebe kako ostajem bez vazduha u
grlu, a u plućima me opasne stegne.To se desi kada na livadi iza svoje zgrade
ugledam vučjaka, ugledam uopšte pse kako se igraju, trče.

Ne uvek, ali kad me ta tuga uhvati, ne pušta.