Tragač za izgubljenim rajem

Među srpskim izdavačima i piscima ima i onih, retkih, koji svoju poslovnu strategiju, odnosno karijeru grade logikom „jedan je dovoljan", želeći da iskoriste svaku priliku da se sretnu sa čitaocima i predstave im svoja izdanja, makar im broj zaljubljenika u knjigu u tim sredinama i ne garantovao trenutnu materijalnu dobit. Poklonici srpske pisane reči u Budimpešti imaju sreće da tako misli i Miomir Petrović, jedan od najpopularnijih srpskih pisaca mlađe generacije.

Na književnoj večeri u Srpskom kulturnom centru održanoj 6. decembra, okupili su se posetioci spremni da piščevim literarnim brodom krenu na neobično krstarenje stranicama njegovih romana objavljenih u poslednjih pet godina u izdanju beogradske „Lagune". Luke u kojima se Petrovićeva lađa te večeri povremeno zaustavljala građene su što od njegovog ličnog iskustva, što od situacija i likova prizvanih njegovim nesumnjivim darom za imaginaciju, ali im se kao zajednički imenitelj svakako može podvesti čvrst vezivni materijal oličen u svekolikoj raznolikosti Bliskog istoka - geografskoj, kulturnoj, religijskoj...

Tokom te jednočasovne literarne plovidbe čiji su organizatori bili Samouprava Srba u Mađarskoj, Kulturni i dokumentacioni centar i Srpske nedeljne novine, posetioci su od Miomira Petrovića pored ostalog čuli kako umetnik mora da bude potpuno neracionalan, jer to pokazuje njegov genij. Ovaj književnik priznaje da živomo u vremenu koje se ne razlikuje mnogo od nekih drugih epoha. Svako vreme je, prema njegovim rečima, bilo nepovoljno za umetnost i za duhovnost.

Za predmet Kreativno pisanje, koji predaje na Fakultetu za kulturu i medije beogradskog Univerziteta „Megatrend" Miomir Petrović kaže da nije reč o studijama književnosti ili dramaturgije, već pisanja, interpretacije i moći čitanja. Kontaktirajući sa mladim svetom, otkriva žeđ i potrebu za takvom vrstom vode.
- Studente želim da naučim strašću koja ne mora biti samo prema književnosti. Ona može biti prema igranju golfa ili mica. Ali, mislim da nama kao savremenicima sveta u kome živimo nedostaje strast, jasno i glasno zauzimanje stavova, poniranje u to čime se bavimo.

Osvrćući se na početke svoje spisateljske karijere, Petrović je ispričao kako je vrlo rano počeo da pište i objavljuje, što ga je svrstalo u red produktivnih srpskih pisaca. Njegove knjige, kako nam je otkrio, govore o opsesivnoj potrebi da se definiše balkanski prostor kroz susret najmanje dve civilizacije i najmanje dva svetonazora. Otuda su romani Libansko leto i Persijsko ogledalo potreba za imaginarnim dvojnikom u drugoj konfesiji, u drugom etnosu, a istog etosa; otuda je Lisičje ludilo potraga ili pretraga za zveri u sebi, makar se samo glavni junak time bavio. Priznao je, ipak, da se preko glavnog junaka i on sam bavi tom vrstom potrage.

Za svoj poslednji roman Bakarni bubnjevi Petrović kaže da je najzloslutniji od svih dosadašnjih. Kao mogućeg krivca za to navodi vreme u kome živimo, ali optimistički otkriva da trenutno piše novi roman, koji je u tom smislu veseliji.
- Dakle, uspeo sam da se spasem, nisam potonuo - poručio je na kraju svog druženja sa budimpeštanskom publikom pisac koji, kako sam reče, traga za izgubljenim rajem, za harmonijom koje se sećamo iz perioda kada još nismo bili rođeni. Oseća da ta harmonija negde postoji ili je postojala, pa otuda i potreba da vrati u harmoničan sklad te, na prvi pogled rasute deliće koji nas podsećaju na haos.