Umesto tople čokolade...

Ala veje, veje...

Prava predpraznična slika pod mojim prozorom. Pahulje promiču, sve se beli. Zima. Ona prava, hladna, kakvu pamtim iz detinjstva. Sa šalovima, kapama, sankama i toplom čokoladom.

Kažu da je sad vreme za dobru volju i darivanje.

Pa evo, ja vam darujem jednu od mojih beleškica iz Bocvane. O jednom drugačijem zimskom danu (između ostalog i zato što je tamo zima od Juna do Septembra).

Važna sitnica

Jedno jutro pozva me šef:

- Slušaj, možeš li sutra da pođeš za Hanci? Rešio sam da i tamo uvedemo kompjutere, pa bi trebala da pogledaš učionicu i isplaniraš kako ćemo to da organizujemo...

- Naravno! Baš se radujem. Još nisam išla tamo!

Hanci je u sred Kalaharija. Najveće naseljeno mesto u toj oblasti i jedan od najvažnijih poljprivrednih centara. Samo mesto varošica je prilično sumornog izgleda: nekoliko ulica, radnje, bolnica, hotel, policijska stanica, banka, pošta, autobuska stanica i prašina, prašina, prašina... Ali, svuda uokolo su ogromna imanja koja su mesto i načinila centrom poljoprivrede Bocvane. Na jednima gaje stoku, druga se bave zemljoradnjom, a na pojedinima se gaje divlje životinje - za pokazivanje turistima ili za odstrel. Ovo poslednje je biznis uvezen iz Južnoafričke republike. Tamo postoje čitave farme belih lavova, na primer, a bogutani skloni lovu iz celog sveta debelo plaćaju da bi kući doneli taj redak trofej.

Od Mauna do Hancija ima oko 400 km. To je otprilike tri sata puta. Toga dana saputnik mi je bio moj šef, Džej-Ejč (JH). Amerikanac, doktor antropologije, došao je u Bocvanu pre više od petnaest godina i, kao što to već biva, ostao u njoj. U to vreme bio je direktor filantropske organizacije koja je radila na projektima pomaganja lokalnom stanovništvu obukom u raznim veštinama. Ja sam, u okviru jednog od projekata, učila grupu stanovnika sela u okolini Mauna da koriste kompjutere. A sad je trebalo da se obuka proširi i na drugi projekat. U Hanci.

Krenuli smo jednog vedrog, prohladnog zimskog dana. Idealno vreme za vožnju - ni suviše toplo, ni suviše hladno. Zima u Bocvani ne nalikuje na ovu našu. Temperature su, u toku dana, oko dvadeset i nekog podeoka, nema padavina i, sve dok je sunce na nebu sasvim je prijatno biti napolju. Tek pošto se smrkne zima se stvarno oglasi. U roku od nekoliko minuta temperatura se dramatično sunovrati (u najjužnijim delovima zemlje ume da ode i ispod nule), a jakne i kape odjednom postaju krajnje neophodni rekviziti. Ali, mi smo putovali preko dana. Sa sve jaknama na zadnjem sedištu - za svaki slučaj.

Sam put do Hancija nedavno je obnovljen, ne krivuda, naseljenih mesta nema mnogo (u stvari, izmedju Mauna i Hancija su samo tri sela). Predosećala sam da će ovo putovanje biti pravo uživanje za radoznalce i lutalice u srcu poput mene!

Krajolik se, kako se od Mauna silazi na jug, neprestano menja. U početku je ravnica, kao i u većem delu Bocvane, samo što je oko Mauna prekrivena peskom. Neprimetno, pesak se pretvara u travu. Doduše, sasušenu i požutelu, kao i uvek zimi, ali ipak, travu. Sve je manje palmi, a sve je više akacija. Pojavljuju se i baobabi, čitavi šumarci na vrhovima brdašaca. Misao mi odluta ka „Malom Princu" i maloj planeti prekrivenoj baobabima. Predpostavljam da je ličila na vrh onog brda tamo. Samo kamen, zemlja i veličanstveno drveće. Strašno sam želela da stanemo, da izađem i zaputim se među te predivne gorostase, ali, nažalost, nismo imali vremena da skrećemo sa puta. Poslednji put čežnjivo pogledah prema brdašcima. Možda nekom drugom prilikom...

A onda su oko nas ponovo bile ravnica i trava. Pa opet promena - na jednom mestu par šumaraka raštrkalo se oko puta. Drveće u njima ne prepoznajem. Listopadno je, visoko, stinog lišća poput breze, glatke sivkaste kore, zašiljenih krošnji - ni malo ne liči na okolno zaravnjeno i nisko afričko drveće koje na suncu blista svojom skoro crnom korom. Dok sam pokušavala da pogodim kojoj vrsti pripadaju uljezi, predeo se već promenio. Ponovo ravnica. Nigde ničega osim trave, ponekog žbuna i retkih akacija. Tipična Afrika iz filmova. I nesveno očekuješ da se negde na horizontu pojavi krdo antilopa ili zebri...

Onda put počinje lagano da se uspinje da bi prošao kroz lanac brda. Džej-Ejč privuče moju pažnju:

- Vidiš li ove stene, znaš li zašto su tako udubljene?

Na jednom mestu put je prosečen kroz sivkastu stenu. Sa obe strane, na stenama, bila su čudna udubljenja, kristalno beličasta, koja su, na prvi pogled, izgledala kao da je neko nešto kopao...

- Ne znam. Od čega su udubljenja?

- Životinje ih ližu. Stene su pune soli.

Ovoga puta zaustavio je kola da bih mogla da izađem i pogledam iz blizine. Zaista, svako udubljenje bilo je sastavljeno od mnoštva manjih ulegnuća, glatkih poput stakla, ne većih od kašike za supu. Oklevajući spustih ruku. Nigde oštrih ivica. Stena je bila uglačana i topla od sunca. Naspram žućkaste zimske trave, sivila kamena i plavetnila neba, blještala je belina beskrajne talasaste površine koja je, izdaleka posmatrana, izgledala kao da je na tom mestu naprosto otkinuto parče iz srca brda. Pokušah da zamislim koliko li je životinja tuda prošlo pre nego što je nastalo toliko udubljenje... Nezamislivo mnogo.

Vratih se u kola i nastavismo dalje. Ponovo smo u ravnici. Iako je put prav, mora da se vozi pažljivo jer, kao i svuda u Bocvani, uvek postoji opasnost da neoprezna životinja izleti pred auto. Magarci, konji, krave, koze ali i divlje životinje jedan su od najčešćih uzroka saobraćajnih nesreća. Zato većina ljudi izbegava da vozi noću. Po danu, životinja se nekako i primeti, po noći...

Pokraj puta ugledah grupu nojeva. Sivkaste ženke nezainteresovano su nas posmatrale, ali mužjak, krupan crno-beli lepotan, izdiže glavu i poče izazivački da se kočoperi - za svaki slučaj. Okrenuh se da ga još jednom osmotrim. Pošto smo bili na, za njega, bezbednoj udaljenosti - on istrča na put, preteći prošeta gore-dole, napravi par puta pokret kao da kopa nogom i vrati se ženkama ponosno koračajući. Izgledao je kao da pokušava da im kaže: "Ala sam im pokazao!"

Nešto kasnije naiđosmo na dvoje dece koja su nam oduševljeno mahala. Džej-Ejč im jednako oduševljeno odmahnu.

Dalje niz put morali smo da usporimo zbog para tukana koji su rešili da prošetaju preko ceste. Tukani mogu da lete, ali, vole i da šetaju. Ova dvojica kočoperno su prelazili asfalt, povremeno zastajkujući da se dodirnu kljunovima. Blistavo crni, sa jarko žutim kljunom i primetnom šarom iznad njega, gegali su se „nogu pred nogu" neodoljivo me podsećajući na dva postarija gospodina, zaneta razgovorom, koji su krenuli u redovnu popodnevnu šetnju.

- Zazu! - viknuh, aludirajući na lik iz crtanog filma „Lion King". Džej-Ejč me pogleda sa nerazumevanjem. Očito, nije gledao crtaće...

Naizgled beskrajne ograde farmi promicale su pored nas. Iza njih, raštrkana krda krava. Pred jednom kapijom stajala je starica sa naramkom otpalih grana na glavi. Mahnu nam. Džej-Ejč odmahnu.

Nastavismo dalje. Put izmedju Mauna i Hancija nije mnogo prometan, retko se sreću druga kola ili ljudi. Džej-Ejč mi je pokazivao sad već gusto drveće akacija i žbunje koje je osvajalo ravnicu sa obe strane.

- To je od preterane ispaše. Trava ne stigne da se obnovi i onda trnje i akacije preovladaju. To je veliki problem. Treba mnogo novca i napora da se iskorene.

Klimnuh glavom. Bocvana već duže vreme ima problem sa preteranom ispašom. Nekadašnje beskrajne travnate površine polako su se pretvarale u neprohodnu bodljikavu džunglu. Smetala je i ljudima i životinjama, pogotovo divljim, koje imaju naviku da se hrane na određenim mestima i da se kreću određenim marš-rutama. To je bio i razlog za projekat u Hanciju. Na jednoj staroj, nekada zapuštenoj, farmi obučavali smo mlade kako da najefikasnije i najekonomičnije povrate i održe travnate površine i kako da pravilno gaje stoku.
Zaneta u raspravu o ekologiji skoro da ne primetih grupu devojaka koje su prekinule razgovor da bi nam veselo mahnule. Ja ih ne opazih. Ali ne i Džej-Ejč. Odmah poče da im odmahuje.

Nasmejah se.

- Ti, izgleda, odmahuješ svakome koga vidiš pored puta?

- Da!

- Uvek?

- Uvek.

- Smem li da te pitam zašto?

- Vidiš, ja sam iz Kalifornije. Ne iz primorskog dela na koji svi uvek prvo pomisle, nego iz onog drugog. Farmerskog. Odrastao sam na farmi koja je bila prilično usamljena. Ali, nedaleko od naše farme, bio je put. Ne preterano veliki, ni značajan, možda bi svakih sat vremena prošla po jedna kola. Kad sam bio mali, glavna zabava bila mi je da sedim pored tog puta, posmatram kola kako prolaze, mašem im i zamišljam kuda idu. I uvek sam bio beskrajno srećan kad bi mi neko odmahnuo a tužan ako bi samo prošli, bez uzvraćanja. Zato sada, kad ja vozim, obavezno odmahnem.

Zaćutah i počeh pažljivije da posmatram okolinu. Kada smo, par kilometara kasnije, naišli na grupu klinaca zabavljenih igrom koji se na prizor naših kola uspraviše i počeše da mašu svi kao jedan, svesrdno se pridružih Džej-Ejčovom odmahivanju. I znate šta? Ti neverovatno široki osmesi i raširene blistave okice koje nagradiše naše odmahivanje pratili su me još dugo, dugo...