Nikola, Kosovo, i naše "pripetavanje"..

Moj brat Nikola radi noću. Posao napušta oko 6 ujutro. Vreme ni za ustati ni za leći. Nismo se odavno videli, mada se čujemo svaki dan. A sa njim se nije lako videti, jer kad normalan svet živi, on spava, i obrnuto.

Dogovarali se oko male sedeljke ili kod njega ili kod mene, ali avaj...stalno se nešto ispostavi kao prepreka. I konačno, dosetim se da ga namamim u to "pasije vreme" kad se vraća sa posla. Nije to bilo lako, ali presudila je moja priča, a zapravo njegova znatiželja. Pohvalio sam se da u "posedu" imam nekoliko litara neverovatne kosovske loze koju sam početkom decembra doneo iz Orahovca. Ta loza koju je ispekla porodica Vitošević zaista je jedan od balkanskih bisera.

- Pa nije valjda bolja od loze našega strica..

- Bolja, brale, nerado priznajem...Dođi pa vidi, tako nešto još nisi probao...

- Eh, pališ me na kurblu..đe će biti bolja od naše...

- Bolja...ali, ako ne požuriš, nećeš to nikad utvrditi, jer sam je ja načeo..A daću ti i litru da poneseš..

- Kad ću naići, znaš kako je moje vreme glupo raspoređeno. Jedino da ti ustaneš oko 6, pa prije nego odem na spavanje da zera ljudiknemo...

- Ajde, može...Evo, sutra te čekam..Naviću sat i čekam te...Dogovoreno..dogovoreno..

Sutradan sat zvoni, ustajem na prstima da ne budim ukućane..Pristavljam kafu, odlazim u kupatilo i u povratku se lenjo oblačim...proveram telefonom da li je burazer blizu, kaže, samo što nije na vratima..Otključano, rekoh mu, uđi odmah u kuhinju, tamo sam ja...

U kuhinjici samo dva mesta za sedenje, nama i ne treba više..Kafa servirana, loza i dve čaše na stolu...Čujem ga kako dolazi, ulazi tiho, hoda kao po jajima..

- Došo...kažem ja..

- Evo...

- Aj sjedaj i ne šapući, nismo na Siciliji...

Smeje se...konstatuje da "nismo najzdraviji" kad se u ovo doba srećemo...Kaže, znaš li da smo se u ovo doba sretali samo kad je trebalo pokojnom ćaći da pridržimo svinje koje je klao svake godine, zadnjeg novembarskog dana....Sipam mu lozu, kosovsku, dakako.

- To je to čudo o kome pričaš..

- Jes, aj probaj pa kaži...

Pažljivo odmerava čašu...prinosi je nozdrvama..miriše...stavlja na jezik...povlači mali gutljaj..vraća malo čašu nazad...ponovo povlači mali gutljaj..ponovo vraća čašu nazad...i kaže...

- Jebote život...

- Aaaa...

- Dobra, kaže...

- Samo dobra...

- Ne, odlična je....

- Samo odlična...

- Ne, izuzetna je....otpija još malo...

- Šta sam ti rekao...

- Pa znaš ti....nego koliko ovoga imaš...

- Za tebe samo jednu flašu...dohvaćam već pripremljenu flašu od jednoga litra...Jednu pijemo, a jedna ostaje kod mene...

- Ko ovo peče...

Pričam mu o Orahovcu...o Metohiji..vinogradima tamo...O gradu kakav u svom životu nisam video..Devetnaesti vek, konzerviran. To izgleda potpuno nadrealno. Mala srpska zajednica na samom vrhu brega na kome je mesto locirano...najviše 150 kuća opasanih visokim dvorišnim zidovimna., sabijenim u tesne uličice oko crkve.Jedna prodavnica ne veća od 30 kvadrata i kafana..Ljudima koje sam tamo sreo žačuđenim da im je, bez povoda stigao neko iz Beograda, mada na malom trgu ispred crkve ima nekoliko automobila sa BG tablama...ali to su domaći ljudi, koji žive u raskoraku između Orahovca i Srbije...Jezik kojim govore najbliži je jeziku iz Koštane Bore Stankovića.Kao "Amarkord" na srpskom..Gostoprimljivi, zovu kod sebe kući..U kafani gazda, ne da da se plati..Kaže, "nema plaćanje, mi smo svoji"...Nude razne lokalne đakonije..Nizovi paprika iznad ulaznih vrata..Grkovići, Jovičići, Vitoševići...Mlađi ljudi, koščati, kao da su Dalmatinci, Crnogorci ili Hercegovci...Pita me brat da li sam bio u Visokim Dečanima...Potvrđujem i pričam mu...

- Znaš li da je naš đed Stevan imao neispunjenu želju da vidi Dečane...da vidi manastir posvećen našem kućnom svecu i krsnoj slavi Sv. Stefanu Dečanskom...Znaš li da si ti jedini u našem rodu koji je tamo bio...I, bem ti život, iz roda jedino bio jedini ateist...

- A ko tebi brale brani tamo otići...

- Ne znam...čuo sam da to čuva italijanska vojska i da nije baš preporučljivo ići autom naših registracija...

Pričam mu o ambijentu oko manastira..pričam mu o manastiru...Pričam koliko je manastir i sve oko njega lepo...pričam o freskama i svakoj drugoj lepoti...Gleda me brat i kaže...

- Blago tebi....a kad ćemo tamo zajedno...

- Kad budeš ćio...

Staje na trenutak..Sipam mu još jednu lozu..Sa uživanjem prihvata, polako, meraklijski. Vidim da nije dotakao kafu..

- Što ne piješ kafu, ohladiće se..pitam..

- Ne mogu, moram spavati skoro....a ima jedna stvar koja liči na bruku...

- Koja...pitam znatiželjno...

I počinje Nikola priču...

Svakoga dana, neđe iza ponoći, kod njega na posao svrati dežurna policijska patrola u kvartu..Prijateljski...posjede neko vreme tu, naročito ako je hladno..On im skuva kafu, popiju je između posla koji on mora obaviti,  pričaju..nekad se i zezaju.Noćnici..Tu patrolu često zatekne poziv za intervenciju koju moraju obaviti, i onda se žurno podižu i odlaze..Nakon toga se nekad vrate, a nekad ne vrate...Obično su to mlađi ljudi, momčići, kako Nikola kaže...I mjenjaju se često, ali se dobro znaju, koja god ekipa bila...I sad Nikola u frci, i kaže..Nemam ove "turske kafe", nego ugrejte vodu za nes..i stavite jednu u tri...Pošalju najmlađeg, koji je tu došao tek drugi put...Izneo taj momak kafu, nakon neobično dugog vremena za pripremanje.. ..servirao za svu četvoricu...Stigao Nikola, i vidi da je kafa neobična...Pije, i vidi da je to nešto nenormalno jako...Pita momka, da li je stavio "jednu za tri"...Ovaj ga gleda i kaže..."pa zar nisi rekao tri u jednu"...

- I kad me nije prekinula, kaže, Nikola - nikad neće...Zato ne smem piti ovu tvoju, neću nikada zaspati, a i noćas valja raditi....

- E, pandurski prijatelju, zezam ga...

- Pusti, kaže, sve su to naša deca... to ipak ne znači da ću im ovaj "ljek" koji pijemo ponijeti na probu...ali ću im pričati o Kosovu, Dečanima i Orahovcu... I hvaliti se kako je moj brat sve to vidio...no, više neće biti tri u jednu, ni jednu u tri...Nosim dvesta grama grand kafe...

Zaćuta, brat na trenutak, gucnu još gutljaj loze i reče..

- E, reći ću stricu, da mora na Kosovo da ga Šiptari nauče kako se peče rakija...

- Zajebi, rekoh, vrati bocu što sam ti dao...

- Što..

- Pa zato što si potpuno promašio temu..

- Kako..

- Tako što činiš dvije greške...

- Koje greške...

- Rakiju koju piješ su pekli Srbi, mada istu takvu vjerovatno peku i Albanci..Dva su razloga da te "kaznim"..Najprije, zato što Albance zoveš Šiptarima, a oni to ne vole... Drugo, što i Srbe sa Kosova zoveš "!Šiptarima"što oni naročito ne vole...

- Ajde ne cjepidlači, pa oni sami sebe tako zovu...mislim - Šiptari....

- E vidiš, oni sebe mogu zvati kako hoće.... a ja i ti treba da ih zovemo onako kako oni misle da ih ne vrijeđa...Zamisli da tebe kad dođeš u Rvatsku zovu Vlajom...

- Pa nekad me i zovu...

- I kako se osjećaš...kad te tako nazovu..

- Loše, iako se mi sami nekad tako zovemo...

- Što bi onda ti neke druge ljude zvao onako kako njima nije prijatno..

- Pa eto...ali ova rakija je toliko dobra da ću ti dati za pravo...smije se moj brat..

- Popravljaš se...

- Ne popravljam, ali kad si mi ispričao to o manastiru Dečani....mislim nešto, da to nikada ne bi sačuvali bez časnih ljudi tamo...ma kako se oni zvali...I veliš lijepo, i veliš da ćemo to zajedno vidjeti, ako bog da... I kako se ono zove tvoj prijatelj koji je sa tobom bio cijelo vrijeme..

- Baškim Hisari...

- Ahaaa..dobro, ne ljuti se...

- A kako se prezivaju ljudi koji su ti poklonili lozu...

- Vitoševići..

- Ahaaa...Dobro, daj tu bocu i da idem...da ne probudimo snajku...

Izvukao se nekako moj dobri brat..Ali znam da će sada "jašiti" na mojoj savesti sve dok zajedno ne odemo do našoj porodici bitnih, a prelepih Visokih Dečana. I Orahovca..Gore, do vrha, tog čudesnog mesta... Ne samo zbog loze, nego što je moja priča zaintrigirala burezara..Pa kad odemo, pisaću kako je bilo...