Zaveštanje, tajno!

Često smo šetajući prolazili pored Kafe Brazileiras. Jednog poslepodneva, već je bilo skoro veče, zamolih ženu da me fotografiše sa Pesoom. Seo sam na bronzanu klupu pored isto tako bronzanog Fernanda Pesoe i ona je škljocnula. Iako je bio januar , vreme je bilo lepo i toplo, bez vetra ali su svi stočići bili zauzeti. Mi smo se baš bili nameračili da popijemo kafu i počesmo da obilazimo baštu u nadi da će neko otići. Gospođo, gospodine, izvolite, sedite za moj sto, obrati nam se na engleskom jedan čovek četrdesetih godina, ustavši sa stolice. Zahvalismo mu se i sedosmo. Izvinite na indiskreciji, odakle ste, upita nas posle uobičajenog minuta ćutanja. Rekosmo. Skoro svake večeri sedim ovde osamljen u ovoj vrevi i gužvi i bavim se svojim mislima. I pored toga, nisam mogao a da vas ne zapazim, poslednjih nekoliko dana prolazili ste ovuda tri ili četiri puta, zastajkivali kao da želite da sednete ali nije bilo mesta. Nisam razumeo jezik kojim govorite ali mi je sad jasno. Oprostite, ispada kao da vas propitujem, nasmeši se, evo ja se zovem A.O., oženjen sam i imamo ćerku od sedamnaest godina. Profesor sam na katedri za portugalsku književnost, imam četrdeset četiri godine. I još nešto, da li da nastavim da govorim engleski ili....znate li možda francuski? Da, odgovorih ali moja žena govori engleski a ja iako ga slabije govorim, razumem gotovo sve, zato nastavite na engleskom. Hoćete li da popijete našu originalnu portugalsku rakiju Tracadinho, neki je upoređuju s Apsintom ali ne, nije, iako ima neke sličnosti, najviše u mirisu. Moja žena pristade a ja mu rekoh da sam davno raskrstio s alkoholom i poručih kafu. Dok smo čekali da konobar donese piće, A.O. nastavi: Nemojte mi zameriti ali vas moram pitati, to je jače od mene, čime si vi bavite, koja su vaša zanimanja? Moja žena je Istoričarka umetnosti a ja sam slikar. A.O. začuđeno podiže obrve! Nasmejah se: Nemojte se čuditi, meni je Pesou otkrio moj omiljeni pisac Tabuki... A profesor Antornio, uskliknu čovek, zbog Pesoe i Profesora Antonija Tabukija sam upisao i završio književnost, portugalsku književnost. Imao sam veliku čast da ga i lično upoznam. Dugo smo pričali o velikom Toskancu, koji je zbog zaljubljenosti u stihove Fernanda Pesoe, naučio ni malo lak portugalski jezik. Na Sijenskom univerzitetu je predavao portugalsku književnost. Sa ženom, rođenom Lisabonjankom imao je dvoje dece. Šest meseci godišnje, provodili su u Lisabonu a drugih šest meseci u Toskani.

Iz razgovora shvatajući da dosta znam o Pesoi a još više o Tabukiju, u jednom trenutku se nagao ka meni i skoro šapatom me pitao: Da li ste čitali Godinu smrti Rikarda Reiša? Odgovorio sam da jesam i da mi se mnogo više dopala od takođe Saramagove knjige Smrt i njeni hirovi. Ispravio se i naslonio: Verovatno nije pristojno, ne poznajemo se ali bih voleo da mi date vašu E-mail adresu. Poslaću vam nešto što će vas, siguran sam, zanimati. Bez mnogo razmišljanja i kolebanja, dao sam mu adresu. Posedeo je još minut, dva a onda se, pošto je platio račun, ljubazno oprostio od nas. Iako smo i sledećih dana prolazili pored Kafe Bazileiras, više ga nismo sreli.

Uskoro će, u januaru, proći godina dana od našeg boravka u Lisabonu, nisam ga zaboravio, često mi je padao na pamet. U međuvremenu je u Lisabonu umro Antonio Tabuki. A onda! Prekjuče mi je na E-mail stiglo poduže pismo, pogađate, od A.O. Izostaviću delove koji vas ne bi mogli zanimati kao i delove ličnih poruka ali ću vašim očima i umu podastrti ono što je najvažnije, najzanimljivije, iznenađujuće!

Da skratim, A.O. mi piše da je istražujući delo i život Fernanda Pesoe negde iskopao podatak da je u Pesoinoj zaoštavštini pronađen i mali okovani poluraspadnuti kovčežić koji je u sebi sadržao samo, vremenom skoro uništena, tri ispisana lista hartije. Potežući veze tamo i ovamo, kao važnu činjenicu navodeći da radi doktorat o Pesoi, A.O. je uspeo da mu iskopiraju listove papira! Na trećoj poslednjoj strani u dnu, uspeo je da protumači da je to napisan datum završetka pisma, teksta? Datum je bio 27.april 1593 godine! Bio je oduševljen! Kolumbo se, otkrivši Novi svet, vratio u martu te iste godine. Ne, to mu nije odmah palo na pamet, tek kad je posle tri dana pokušao da tekst čita od početka a to nije bilo ni malo lako, papir loše izrade, pun sitnih drvenih iverki i mastilo verovatno napravljeno od ugljenog praha bez veziva, vremenom su učinili svoje, ipak je delimično uspeo da rastumači arhaičan španski jezik sa čestim primesama nerazumljivog baskijskog jezika.

Izvinjavajući mi se zbog necelovitosti teksta na kojem, kako napisa, još radi, s oduševljenjem koje ni hladan kompjuterski jezik nije mogao skriti, dao mi je ovo:

Ja, Rodrigo de Trijana, po zanimanju mornar, u službi zapovednika flotile Gospodina Kristofora Kolumba a po odobrenju Njihovih Kraljevskih Visočanstava Kralja Ferdinada i Kraljice Izabele, 12. oktobra 1492. ugledao sam kopno! Ovo zapisujem u potaji dok moji spavaju, uzdajući se u Gospoda Boga našeg da nikada neće ugledati svetlo dana! Zapisujem jer moram sebi da olakšam dušu!
Bio je moj red da budem u korpi na jarbolu i ja sam se u nju popeo minut posle ponoći. Smenio sam Huana Ramosa koji je trljajući oči psovao naporno buljenje u nepreglednu vodenu površinu. Posle nekog vremena, oči su mi se navikle na mrak i naprežući se mogao sam da vidim beskrajnu površinu vode koju su s vremena na vreme beličasto parale zapenjene kreste talasa. Korpa za osmatranje je uska i neudobna ali ja sam pronašao položaj koji me je najmanje zamarao. Ubrzo me je savladao umor i ja sam zaspao. Ne mogu tačno da odredim koliko sam spavao, kad me nagli trzaj karavele probudio. Uspravio sam se i u trenutku shvatio da je to bio prvi udarac ogromnih talasa koji su survavali karavelu u vodeni ponor a onda je vraćali na vrh. Čvrsto sam se uhvatio za ivicu korpe, prethodno se vezavši konopom za jarbol. Usrdno sam se molio ali sam imao utisak da je to kraj! I putovanja i mog života. Iznenada, kao što su došli, talasi su se smirili, noć je postala svetlija. Iako je do svitanja bilo još dugo, nebo kao da je isijavalo neku čudnu, prosto se ne usuđujem da kažem, Božansku svetlost! Zahvaljivao sam se Bogu još drhteći od straha kad sam ispred karavele na horizontu ugledao tamnu masu koja se izdizala iz mora! Napregao sam se, nisam bio siguran ni u svoje oči ali kako se brod približavao, shvatio sam da se predamnom nalazi kopno! Sačekao sam nekoliko minuta da bih bio siguran a onda sam se razdrao! Dežurni sa pramca otrčao je da probudi Gospodina zapovednika, na brodu je nastala gužva, veselje, mornari su se grlili i dižući pogled k nebu, zahvaljivali Bogu. Na vrat, na nos, spustio sam se na palubu. Gospodin zapovednik, vrativši se s pramca, pohvalio me i darovao mi zlatni dukat. Svojom rukom je u brodski dnevnik zapisao moje ime, sat, bilo je oko dva posle ponoći, dan i godinu. Svi smo dobili po bocu Madere i nastalo je slavlje koje se proteglo do zore. Gospodin zapovednik je, iako mu je malo nas verovalo, uspeo da otkrije kraći put do Indije! Kad su brodovi ukotvljeni, Gospodin zapovednik se sa braćom Martinom Alonsom i Visenteom Janesom Pinsonom, komandantima Ninje i Pinte i grupom viđenijih oficira iskrcao na kopno i svečano izjavio da ga zaposeda u ime Kralja Fredinanda i Kraljice Izabele. Zemlju je nazvao Sveti Spasitelj (San Salvador). Sve je to već poznato jer je zapisano u brodski dnevnik koji je poklonjen Njihovim Veličanstvima.

Ono zbog čega ispisujem ove reči u najvećoj tajnosti, odnosi se na dve stvari koje ne mogu da izbacim iz glave. Prva je propast Santa Marije! U brodskom dnevniku je netačno zapisano nasukivanje komandnog broda! Posle nekoliko dana smo nastavili putovanje i otkrili grupu velikih ostrva. 5.decembra 1492 ukotvili smo se uz prelepo ostrvo koje je Gospodin zapovednik krstio imenom Hispanola. Tu smo ostali dosta dugo, vode je bilo u izobilju i nama čudnih i nepoznatih biljaka i drveća sa ukusnim plodovima. Indijanci, skoro bez odeće, ljubazno su nas primili i prosto su nas zatrpavali ponudama ali su i sa neskrivenim zanimanjem i čuđenjem razgledali našu odeću i oružje. Došla je Božićna noć, bila je mirna i tiha, nebo osuto zvezdama doprinosilo je svečanom trenutku. Iznenada se začuo prasak a zatim i teška lomljava! Svi smo potrčali na obalu i imali smo šta da vidimo. Santa Marija se nasukala na podvodni sprud i raspala na hiljade delova! Svi smo uleteli u vodu i počeli da spasavamo tovar, namirnice, odeću, oruđa i oružje. Veliki deo smo uspeli da spasimo i iznesemo na obalu. Ono što je u brodski dnevnik svojom rukom zapisao Gospodin zapovednik, je laž i skidanje odgovornosti s njegovih leđa! Santa Marija je od sva tri broda, bila najbolje i najčvršće građena karavela! Grešku, kobnu grešku, uzdrhtalog srca pripisujem Gospodinu zapovedniku! Užvajući u sopstvenoj oholosti, opušten, zamišljajući sve počasti koje će mu, smatrao je, biti ukazane, nije izdao prava naređenja niti je proverio da li su i takva izvršena. Na Santa Mariji nije bilo ni jednog jedinog mornara! Sidra su bačena ovlaš i ne zategnuta. Dno je bilo peskovito i o tome se moralo voditi računa. Talasi kojih je tamo uvek bilo, lako su podigli sidra i vukući ih po pesku, naveli su Santa Mariju na čvrst koralni sprud. Bilo je neminovno ono što se zatim s njom desilo! Umesto da kao zapovednik preuzme odgovornost za katastrofu, Gospodin Kolumbo je lažirao (nemam bolji izraz, A.O.) podatke koje je uneo u brodski dnevnik. Da bi još više zabašurio stvar, naredio je da se od ostataka građe, dasaka i greda, na obali podigne tvrđava koju je po završetku izgradnje nazvao Božić (La Navidad)! Pošto je želeo da se što pre vrati u Španiju a imao je na raspolaganju samo dva broda, u tvrđavi je ostavio trideset devet ljudi. Ne krijem, imao sam sreću da se s njim vratim u Španiju. Poznato je koje je sve počasti i titule dobio Gospodin zapovednik. I nas mornare je Kraljevski par bogato nagradio.

Druga stvar, koja će me mučiti do kraja života i zbog koje se više puta na dan molim Bogu, je neljudski odnos koji su skoro svi na čelu s Gospodinom zapovednikom, pokazivali prema Indijancima! Prvih dana su primali njihove darove u hrani i voću, prelepom šarenom perju nepoznatih ptica, školjkama neverovatnih oblika, biserima i nakitu od zlata s neuko ugrađenim dragim kamenjem, uzvraćajući im bezvrednim staklenim đinđuvama i pokojom alatkom. A onda se brzo sve okrenulo naopako! Šetajući jedne tople večeri bos po dugačkom žalu oivičenom šumama palmi, nešto mi je privuklo pažnju! Prišao sam bliže i pri svetlosti ogromnog meseca, video sam tri leša! Bila su to tri Indijanca, dvojicu sam baš dobro poznavao, upamtio sam ih po uvek nasmejanom licu. Grla su im bila prerezana od uva do uva! Zgrozio sam se i otrčao u logor. Moj drug Kristijano mi je prišao: Tebe trese groznica, idi lezi doneću ti supu. Uvukao sam se u kućicu pokrivenu palminim lišćem, pokrio se svim što sam našao ali su mi zubi i dalje cvokotali. Pojavio se Kristijano sa supom i pokušao da me napoji ali nije išlo! Tresao sam se kao da imam napad padavice. Legao je kraj mene, privio me i počeo da me smiruje tihim rečima. Prošlo je dosta vremena dok sam se koliko, toliko umirio. Šta ti se desilo, pitao me Kristijano? Brzajući i preskačući reči, ispričao sam mu šta sam video. Dobro, dobro, nemoj više da se uzbuđuješ, Gospodin zapovednik je naredio da se svi koji ne donesu...ne znam tačno koju količinu zlata, ubiju. Uostalom, oni su nevernici. Pogledao sam ga iznenađeno i shvatio da sam sam na svetu!

Bože oprosti meni jadnom i neukom mornaru što sam bio deo tih ljudi koji su s Tvojim imenom na usnama, klali i ubijali nenaoružane i nevine Indijance, ljude kao što smo mi sami, Tvoju decu! Amin!

Ne znam kako je ovo promaklo meni prethodećim istraživačima dela Fernanda Pesoe, piše mi dalje A.O., ne znam otkud i na koji način se ovo pismo, tajno zaveštanje, našlo u njegovoj zaostavštini?! Ne znam da li se sećate, pitao sam vas da li ste čitali Godinu smrti Rikarda Reiša? Rekli ste da jeste. Proučio sam i pročitao sve što je ikad napisao i objavljeno i neobjavljeno, Fernando Pesoa, pomno pročitao Godinu smrti Rikarda Reiša, koju je Saramago koncipirao kao razgovor Rikarda i umrlog Fernanda i nisam naišao ni na trunčicu, aluziju, najmanji putokaz ka zaveštanju koje sam vam poslao. Kad je Profesor Tabuki objavio priču Žena iz Porto Pima, obradovao sam se kao malo dete! Pojavila mi se nada da ću možda u tom tekstu naći makar nagoveštaj o zaveštanju Rodriga de Trijane ali vaj! Ne odustajem ali sam svestan da je verovatnoća ako ne nikakva, vrlo mala da ću ikad i ne samo ja, saznati kako je i na koji način kovčežić s tajnim zaveštanjem Rodriga de Trijane, dospeo u posed Fernanda Pesoe a ovaj o tome nikada nije reč progovorio! A možda je poštovao volju i želju Rodriga de Trijane da spis nikada ne ugleda svetlo dana?! Kako bilo, izgleda da će tajna ostati tajna! Nadam se da vam je bilo zanimljivo?
S poštovanjem vaš A.O.
Odgovarajući i zahvaljujući mu se na ukazanom mi poverenju, zamolio sam ga za dozvolu da na moj način preuređen i prilagođen tekst, objavim. Kada je pročitao ovo što je pred vama, dao mi je dozvolu uz napomenu da veruje da bi objavljivanje zaveštanja na raznim jezicima širom sveta, možda doprinelo njegovom, inače skrivenom i tajnom, obelodanjivanju i izazvalo zainteresovanost istoričara, pre svega portugalskih. Takođe, postoji mala ali ipak nada, da ćemo jednog dana saznati na koji način je kovčežić sa zaveštanjem postao svojina Fernanda Pesoe!?