Umetnost mozaika

Mozaik je umece harmonicnog slaganja raznobojnih kockica. U ovom blogu cemo cemo se ograniciti na kamene i staklene kockice. Progovoricemo poneku rec o istoriji slikanja kamenom i keramikom, o mukotrpnom oblikovanju kockica, izboru boja, njihovom slaganju, o tome zasto je mozaike jako tesko (a mozda i nemoguce) fotografisati (sto prilozene fotografije i dokazuju), a povuci cemo i paralelu sa ljudskim karakterima, odnosima i zajednicama.

Rec mozaik je izvedena od latinske reci musivum i grcke reci mouseion (mesto gde zive muze). Prvi mozaici poticu iz Mesopotamije (danasnjeg Iraka) i napravljeni su krajem IV milenijuma pre nove ere. Pronadjeni su u arheoloskom nalazistu Uruk Warka u juznoj Mesopotamiji. Negde oko 3200 godine pre nove ere, taj grad je verovatno bio centar sveta. Pravi, veliki grad ukrasen keramickim mozaicima.

Potpuno je neverovatno videti danas fotografije radova napravljenih pre 5 milenijuma. Male raznobojne kupe napravljene od terakote utopljene u malter koji obavija velike sumerske stubove.

Zvanicno, mozaik kao umetnost je rodjen u VIII veku pre nove ere u Gordionu (Turska) gde su pronadjeni mozaici od crnih i belih oblutaka. Obluci su utisnuti u malter, a vezivo medju njima je cement. Grci su preuzeli tehniku mozaika od oblutaka u VI veku pre nove ere i njima ukrasavali pecine posvecene Muzama. Za njih je to bio nacin prinosenja darova.

Do revolucije u umetnosti mozaika dolazi pojavom tesera, tj kockica. Prvi takav mozaik je pronadjen na Siciliji u Morgantini. Rimljani su usavrsili umetnost mozaika i proslavili je po celom mediteranskom svetu. U starom Rimu je postojao citav niz razliticih zanimanja koja su saradjivala na realizaciji jednog mozaika. Njihove plate su bile strogo utvrdjene i njihov rad normiran. Necemo nista reci o mukotrpnosti tog robovskog rada. U zavisnosti od osobina kamena, taj rad je mogao biti jako tezak ili jos tezi.

Kako se prave mozaici od kamenih kockica? Jasno je da prvo treba osmisliti sliku, izabrati materijal i sloziti boje. Slika ne sme da ima mnogo detalja. Veoma je tesko napraviti kameni mozaik sa mnogo detalja. Staklo (smalti) daje malo vise slobode. Keramika takodje. Ne postoje dva identicna mozaika. Kao sto ne postoje ni dva identicna coveka. Kao sto ne postoje ni dve identicne ljudske zajednice.

Deljanje kamena nije ni malo jednostavan posao i obavlja se najcesce specijalnim cekicem kome ne znam ime na srpskom (pogledajte slilku, svaka sugestija je dobrodosla) ili klestima. Potreban je vrhunski alat i jako puno strpljenja. Dosta je korisno poznavati tipove kamena i mermera i znati sta vas ocekuje kad udarite cekicem u kamen. Da li se on deli na dva dela lako kao kocka secera ili je otporan na lake udarce i treba stvarno jako zamahnuti kako bi se prepolovio (odlazak kod fizioterapeuta se podrazumeva posle par dana intenzivnog bavljenja mozaikom, sta li su radili stari Rimljani po tom pitanju?). Samo vezba cini majstora! 

Sirovi materijal puca pod silinom udarca cekica za mozaik. Dobijeni oblik treba obraditi tako da moze da bude deo harmonicne celine. Uglovi moraju biti zaobljeni, velicina kockice mora biti slicna velicini ostalih kockica. Cekic se mora koristiti kao precizna vaga i svaki pogresan potez cini da zapocetu kockicu bacate u djubre. Ako odstranite previse kamena ne valja, kockica ce biti premala i izmedju nje i ostalih ce biti preveliki razmak. Ako odstranite premalo kamena, necete uspeti vasu kockicu da stavite u sliku. Znati obraditi kockicu (teseru) je kljucno umece svakog mozaicara. Obradjivanje grubog kamena je kao raditi na sebi, a znati prilagoditi se na sredinu u kojoj smo je jedan od kljucnih kriterijuma inteligencije.

Kockice se redjaju jedna pored druge na odgovarajucem rastojanju u zavisnosti od tipa mozaika. Necemo ovde ulaziti u detalje koliki taj razmak treba da bude. On zavisi od tehnike koju primenjujemo, od vrste kamena ili stakla, maltera i cementa (koji moze i da se zaobidje, sto ja cinim sa zadovoljstvom!). Kao kad gradite odnose sa ljudima... Ni preblizu ni predaleko… U zavisnosti od konteksta, odnosi su drugaciji, razdaljina je drugacija.

Kad smo zalepili sve kockice za podlogu, mozemo ispuniti vezivom prostor izmedju kockica. Vezivni materijal, cement, ne sme biti previse vlazan, ni previse suv. Mora imati dovoljnu kolicinu vode i mora se pazljivo mesati i naneti na mozaik. Njegova boja mora da bude harmonicna sa bojama kockica. Kao ljudska zajednica. Ljude u jednoj zajednici mora da spaja vezivni materijal koji je dobro napravljen i koji se harmonicno uklapa u celinu.

Igra svetlosti na jednom mozaiku cini da su mozaici veoma razliciti ujutru, u podne i u smiraj dana. Posmatranje jednog mozaika iz dva razlicita ugla moze da da sasvim razlicite utiske. Kao i posmatranje neke ljudske zajednice. Veoma je tesko fotografijom preneti utisak koji mozaici ostavljaju na svog gledaoca. Kad pogledate ravenske mozaike na fotografijama (cak i onim najboljim) oni vas ni priblizno ne doticu kao kad se nadjete pred njima. Nesavrsenost kockica i cinjenica da svaka odbija svetlost pod drugim uglom daje posebnu dinamiku slikama, cini da su oci figura zive, a da se njihova odeca mice. Smatra se da su stari vizantijski majstori veoma dobro poznavali optiku i da su svaku kockicu lepili pod drugacijim uglom kako bi slika dobila dinamican efekat.

Umetnost mozika je slaganje raznobojnih kockica od kamena, stakla, keramike ili zlata... Samo od vas zavisi koji materijal cete koristiti, kako cete ga obraditi, koliko cete na njemu raditi, koliko cete ljubavi u svoj rad ugraditi, koliko cete strpljenja uloziti... I pored svih cvrstih materijala od kojih se prave mozaici, mozaici ipak pucaju. Kao i ljudi. Kao i ljudske zajednice. Uzasno je tesko ponovo sklopiti mozaik koji je jednom pukao. Moguce je, ali je uzasno tesko. Treba puno strpljenja, umeca, vremena i znanja...