Pohlepa

... mu otprilike dođe kao Bejzik instinkts versus Racio.
Valjda je jasno ko je ovu rundu dobio klasičnim nokautom.

Pohlepa i ljubomora; koja je samo ublažena manifestacija pohlepe
Ne može se protiv prirode

šraf možda?

Preuzimanjem uloge Boga, preteranim isticanjem ljudskih vrlina, često smo u situaciji da zanemarimo svoje ljudske (“čovek, kako to gordo zvuči”) mane. Naša civilizacija je nastala na tim manama, a možda ponajviše na jednoj o kojoj je ovde reč – na pohlepi.

Gde je to formulisana uloga Boga, kog Boga i ko ju je to preuzeo?

Naravno to je rekao tek nakon sto je otisao u pemziju, na nekom predevanju na kome je za to uzeo pare. Bem li ga takav je zivot.

pohlepa i strah
emocije koje pokrecu talase na berzi :)

Реченица:

Do tada ćemo gledati nas jedne, kako zameramo nama drugima koji “smo” u pohlepi bili uspešniji.

би требало да гласи:

До тада ћемо ми једни гледати нас друге како замерамо нама трећима који ,,смо'' у похлепи били успешнији.

да би била логички исправна.

Tj ona izreka U kapitalizmu čovek koristi čoveka a u socijalizmu obrnuto.
A sve nas, zatrovao NOVAC.

da smo stoka grdna, malo...

meni je i dalje
...fascinantno to; da si odgledao film od 4h i da ti nije popustila pažnja

kakva koncentracija!

Takvu pohlepu ja razumem. Onu koja štrči iznad materijalnog i eventualno troši materijalno, pretvarajući ga u večnost i vrednost koja se ničim ne može izmeriti.

Ово је важно поцртати и хвала што си то написао. Похлепа је природно стање човека, с тим што се похлепе разликују по свом предмету. Постоји похлепа према новцу, моћи, статусу, а постоји и похлепа према лепим тренуцима у сваком дану, према уметности, према добрим односима међу људима...

Pokusavam da kazem nesto, ksgm, i ne ide. Mozda zbog opustenog jutra (hvala Gospi za takva jutra).
U stvari nemam sta. Htela sam da izrazim postovanje za temu i film i druge dobre stvari. Sta drugo?

Dr Kosta Stojanović u mnogo čemu značajna ličnost, o kome uglavnom ne znamo. Čula sam citat o nužnosti moralnog razvoja i vaspitanja, pa sam se zainteresovala.
Pronašla sam zanimljiv tekst o njemu, izvinjavam se što je veći ali vredi da se pročita. U mnogo čemu se razlikuje od onog šta se inače čuje i pročita.
Kritikovao je ponašanje i osobine čiji je koren u pohlepi.



...............................................

Radio-televizija Srbije u ediciji Rare po prvi put izdala iz rukopisne zaostavštine (Arhiv SANU) spise Koste Stojanovića sa naslovom Slom i vaskrs Srbije. Mada i sam radikal, ili upravo zbog toga, ovaj veliki srpski intelektualac je svog lidera podvrgao beskompromisnoj analizi utvrđujući da je odgovoran za sve srpske slomove i da je vaskrs Srbije mogao da se dogodi samo bez Brade na njenom čelu.

Kosta Stojanović, svetski čovek, modernog mišljenja, velikog obrazovanja, pripada društvenom sloju koji u Srbiji do danas nije uspeo da postane mejnstrim. Matematičar, kibernetičar, sociolog, pesnik, ali i vrlo politički i društveno angažovani narodni tribun trudio se u jednoj disciplini koja ovde nije na ceni - smatrao je da pre nego što počnemo da pomeramo granice po regionu, moramo da pomerimo granice u našim mozgovima. Sumnja se da je zbog toga i ubijen.

Kada je pre Balkanskih ratova a pod austrougarskim sankcijama postao ministar narodne privrede, ovaj Leskovčanin je dobio priliku da pokaže šta sve može i zna i svojim poduhvatima na izgrađivanju države stao rame uz rame jednom Milovanu Milovanoviću. U Carinskom ratu Austrougarske protiv Srbije, koji je pretio da privredno potpuno uništi državu, Stojanović je izgradio dugoročnu strategiju privredne politike. Inače se zalagao za ekonomsku emancipaciju od Beča i pronalaženje novih tržišta. Uz pomoć masonskih veza uspeo je da otvori 66 trgovačkih agencija po Evropi, Africi i Aziji.

Njegova ideja je bila zakup solunske luke, otvaranja Mediterana za Srbiju i uspostavljanje profitabilnih odnosa sa Egiptom, Maltom, Napuljem, Marsejom, Londonom. Umesto da bude devastirana, zahvaljujući Stojanoviću, srpska privreda je sjajno napredovala. Za 4 godine je udvostručila izvoz, učetvorostručio se broj industrijskih preduzeća (sa 110 na 438), a broj zaposlenih je porastao sa 5.624 na 16.095. Izdavanje koncesija je ugurao u zakonsku proceduru, stabilizovao je Narodnu banku i sprečio finansijski slom Srbije. Istovremeno objavljuje značajne studije iz ekonomije i matematike. Pred Veliki rat počinje da se udaljava od Nikole Pašića jer se nije slagao sa njim u bitnim nacionalnim pitanjima, tretmanu budžeta i zaduživanjem zemlje sa preko milijardu dinara. Za vreme rata on je u važnim diplomatskim misijama, a na Versajskoj konferenciji briljira i uspeva da izdejstvuje odluku da Nemačka narednih 59 godina Beogradu isplaćuje ratne reparacije (oko 3,6 milijardi rajhs-maraka).

Posle rata postaje ministar poljoprivrede i prelazi u Demokratsku stranku, pomaže osnivanje Poljoprivrednog fakulteta i posebno se zalaže za masovno formiranje poljoprivrednih inženjera. Zatim ulazi u vladu Milenka Vesnića prihvatajući se resora finansija i hvata se u koštac sa inflacijom i hipokrizijom političara koji su korupcijom podrivali novu državu. Po njemu, pre svih podrivačku delatnost je vodio Nikola Pašić. Opisivao ga je kao primitivnog i nekulturnog čoveka. Srbijom su, kako je isticao, vladali atentatori na Aleksandra Obrenovića, Pašić i nekoliko bogatih beogradskih porodica. Deficit u budžetu je postajao hroničan i pokrivao se pozajmicama u zemlji i iz inostranstva.

Deprimiran očiglednim razaranjem zemlje koja se navodno stvarala, ponudio je 1920. ostavku. Balkanski narodi ujedinjavanjem nisu osvojili slobodu, posle Turaka i Austrijanaca okupirali su ih korupcionaši. Ipak, prihvatio je rad u vladinoj komisiji za utvrđivanje razmera korupcije u ratnim godinama. Oni koji su mogli biti obuhvaćeni ovim izveštajem sve su učinili da se nikada ne završi, niti objavi. Objavljeno je samo da je Kosta Stojanović umro u kabinetu (4. januara 1921. godine). Okolnosti njegove smrti u 54. godini nisu utvrđene. Porodica je smatrala da je likvidiran. A umesto istrage nad korupcijom nastupilo je obogotvoravanje Pašića, mitologizovanje vojske, a porazna slika sloma o kojoj je govorio i pisao Stojanović zamenjena je fanfaroidnom ikonom apsolutnog kajmakčalanskog trijumfa.

Detaljišem oko njegove biografije jer je Stojanović ne samo memoarima, nego pre svega samim sobom, svojim životom, kritikovao ponašanje i mentalitet kojima je u Srbiji data prednost. Bio je sve što nisu lažne patriote na vlasti, a oni su u Srbiji uvek na vlasti - odgovoran, radan, disciplinovan, inovativan, pošten, nedemagog, otvoren prema svetu, protivnik mistifikacija. Smatrao je da se u Srbiji može napredovati samo ukoliko se trezveno i iskreno odnosimo prema samima sebi bez poznatih uobraženosti i lenjosti. Zašto ne reći onda da je oslobađanje zemlje od Turaka bilo pokrenuto ekonomskim, a ne nacionalnim interesima?! Tada nacionalni program nije postojao, a kasnije je utemeljivan šturo, primitivno, po meri vojske, policije, megalomanije i korupcije. Stvaranje moderne nacionalne svesti podrazumeva veće zahteve i dublje zahvate u društveno i narodno tkivo. A struktura srpske države se, po njemu, sastojala od lidera, koterija i korupcionaša i na svakom nivou je carovala neodgovornost. Kada Stojanović primeti da Srbija nije ušla u krug modernih država po zaslugama i evolucijom, nego kao ruski mostobran na Balkanu i da je opstajala zahvaljujući ruskim kreditima, mi se neminovno moramo setiti da u nas gotovo nema, bar ne objavljenih, ni memoara, niti studija sa Berlinskog kongresa. Učinak srpske države su konstantne ekonomske i finansijske krize, a ne napredak, i u njoj je vrlo rano morala da se zavede strana finansijska kontrola. Stojanović je kritikovao srpsku okupaciju Makedonije koja je stanovništvo umesto da pridobije, represivnim metodama odbila. Događalo se to u isto vreme kada su Srbi kukali da stenju pod austrougarskom okupacijom Bosne i Hercegovine.

U memoarima primećuje da je ponašanje srpske vlade sa Nikolom Pašićem na čelu u vreme Prvog svetskog rata bilo gotovo izdajničko. Ministri su vodili računa samo o sebi, nisu imali, niti tražili ikakve podatke o izbeglicama i vojsci. Ugnezdili su se na Krfu, razvili sladak i udoban život, isključeni iz aktuelnih dešavanja. Za slom Srbije su optuživali saveznike, a megalomanija je bila toliko velika da su se srpski ambasadori svađali sa francuskim i engleskim ministrima. Saveznicima smo bili smešni: oni su nam bili za sve krivi, a tražili smo stalno novac od njih, ali krili svoj budžet kao tobože "državnu tajnu". Sednice vlade su trajale satima, a na njima se prvo raspravljalo o svetskoj politici, zatim bezbrižno pred geografskim kartama komentarisalo stanje na frontovima i nadobudno se kritikovali saveznički generali (uradili su ovo, a trebalo je ono), pa bi čitali zakasnelu austrijsku štampu i polemisali sa novinarskim tekstovima. Posle tih "kolegijalnih halucinacija" kafanski ručkovi, promenade i razne privatne kombinacije. Imitacija "ozbiljnog života" se konstruisala u Srpskim novinama koje su oni uređivali. Pod arkadama na Krfu "gomile srpskih besposličara su prodavala zjala", brbljale, pa bi onda besciljno lutali po ostrvu ili do Italije i Francuske.

Stojanović tvrdi da se samo zahvaljujući Francuskoj, njenim i engleskim generalima, srpska vojska ponovo ustrojila, inače, da bez te pomoći ne bi više nikada postojala. Za to vreme vlada se zaduživala kod saveznika i niko nije kontrolisao kako se taj novac trošio, a vladalo je veliko raspikućstvo. Stojanović je zaključio da ni sto godina ne može povratiti Srbiju od nesreća, šteta, špekulacija, nesposobnosti onih koji su tada o narodu odlučivali. U ratu je, tvrdi Stojanović, zahvaljujući pre svega Pašićevoj neodgovornosti i amaterizmu, jer je on bio autokrata, izginula najkvalitetnija i najkreativnija muška snaga.

Za Stojanovića Pašić je smušen, konfuzan i svuda je Srbiji svojim ponašanjem zatvorio vrata. Upravo zbog njega se na Srbiju bacala sumnja za rat i megalomaniju. Iako nije bio oduševljen Obrenovićima, Stojanović je ubeđenja da se u Srbiji sa ubistvom Aleksandra, 29. maja 1903, dogodio tektonski poremećaj, kada su u stranu gurnuti inteligentni, stručni, karakterni, principijelni, svetski ljudi, a napravljen je dugoročni ortakluk sa najopskurnijim tipovima. Onda je počela Pašićeva nekompetentna politika (traje do danas) da "nas svi varaju, svi su nam krivi", i da za sve što on ne uspeva nije odgovoran on, nego "oni". Stojanović to naziva "Carigradskom politikom". Razmere srpskog sloma su, piše Stojanović, rezultat Pašićevih nedostataka. Dobar narod je pod ovakvom upravom nazadovao i propao, a u državi se nisu mogli ni izgraditi dobri administratori.

Razvijali su se karakterna niskost, prepričavanje, potkazivanje, landranje, sve psihološke osobine tupavih ljudi. Utemeljila se perverzija časti, tako da se za zaslužne građane proglašavaju barabe i kriminalci. Poželjni su nemoral, brutalnost, varvarsko ponašanje, prevara, pritvorstvo, šeretluk i lukavstvo, oni se stavljaju na pijedestal najviših srpskih vrlina. Patriotizam je postao maska za "najgrublje spekulacije i najodvratnije nasilje", uspostavila se amorfna sredina sa beznačajnim ljudima, a Pašić je "prošvercovani mediokritet na mestu velikog čoveka" koji promoviše, ne poznavajući region niti svet, za međunarodnu zajednicu smešni srpski imperijalizam, ali za srpski narod sa nesagledivim negativnim posledicama. "U slomu kome nema ravnog u istoriji, u kome je Srbija izgubila tekovine od jednog stoleća, piše Stojanović, ubacuje se ludilo trijumfa".


- See more at: http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/kosta_stojanovic_kako_je_srbija_slomljena.26.html?news_id=271191#sthash.uHfNa1Qw.dpuf