Motivisanje za život

Већ неко време, преко Интернета, до мене стиже поставка Денијела Пинка о томе шта човека мотивише за рад. И то са разних страна: са TED-a, Brain Pickings-a, RSA Animate-a... Он се позива на налазе истраживача чији је закључак да је новац мотиватор до одређене границе, односно да када се питање новца скине са дневног реда, тј. када га има таман довољно, да неки други фактори утичу на мотивацију и учинак. То су: сврха, аутономија и усавршавање.

То ме увек подсети на један период мог живота у ком je сам смисао човековог постојања био жешћи проблем. Још од времена много пре тог периода, било ми је јасно да смисао живота не постоји, бар не по себи, већ да сваки човек треба да креира свој смисао или да преузмe неки од смислова понуђених окружењем. Оно што је сада био нов проблем јесте што је сваки смисао, бар до ког сам ја могао да дођем, био - оборив.

То је било време када сам навелико гледао емисије о свемиру, тј. о крају свемира када ће се он толико раширити да ће свака сила престати да постоји и када ће он постати хладно, мрачно и непокретно место. Пред том претпоставком, сви смислови, колико год инвенвтивни били, падају у воду, јер је сваки смисао или његов продукт имао ограничен рок трајања. На неколико стотина милијарди година и више, али ограничен.

Позамашно гледање те-ве-а и бављење космичким проблемима је било, наравно, узроковано дисфункционалним периодом мог живота. И док сам тако, помало панично, претресао себе и своје поставке живота, у једном разговору се појавило питање које је потпуно преокренуло ову космичку драму. Да је мој живот онакав какав би ми био потаман, да ли би мој мозак уопште изнедрио ово питање смисла мог, и уопште човековог, постојања?

Мотивациона поставка Денијела Пинка се претежно фокусира на радно окружење, али је заснована на, сада већ времешној, самоодређујућој мотивационој теорији, а која је формирана из истраживања решавања проблема. Питање које је занимљиво јесте: да ли се ова поставка може применити на свакодневни живот како би се одржала жеља за животом?

Док је за решавање једноставних, техничких проблема новац добар мотиватор, за решавање мало сложенијих он чак уме да смета. А живот је компликован проблем.

Када се за решавање проблема, који захтевају креативност, људима понуди новац, решавање проблема је горе него када им се не понуди. Оно што мотивише мозак да изнедри креативна решења проблема јесте задовољење три основне психолошке потребе.

Потреба за аутономијом се задовољава контролом на неким (или сваким) аспектом решавања проблема: када ће се решавати, како ће се решавати, са ким ће се решавати и шта ће се решавати.

Потреба за усавршавањем, односно компетенцијом се задовољава решавањем проблема који су таман тешки да провоцирају развој, а опет довољно лаки да је њихово решавање достижно. Уколико је неки проблем претежак, треба га разложити на мање, лакше решиве проблеме.

Потреба за сврхом се задовољава доприносом заједници, односно доприносом остваривању циља који превазилази самог човека.

Јачина ове три потребе произлази, наравно, из нагона за опстанком. Задовољење сваке од ове три потребе истовремено задовољава и нагон за опстанком што онда производи хормоне задовољства чиме се организам подстиче на такво понашање.

Нагону за опстанком је важно да човек буде сам себи довољан, односно независан од других па отуд аутономија у решавању проблема задовољава овај нагон. Допринос заједници сигнализира нагону за опстанком да човек има своје место у тој заједници и да ће, у случају неких потреба, заједница на њих одговорити, а остварене личне компетенције значе да човек има вештине за опстанак.

Међутим, како човек, да би имао осећај да му је живот потаман, да ову врсту мотивације употреби за живот? Да ли је довољно ове своје потребе задовољити кроз неки хоби или је неопходно да се читава прича прошири баш на појам живота? У другом случају би ове три потребе биле задовољене кроз аутономију у вођењу живота, његовом осмишљавању и бирању идентитета за себе, кроз усвајање животних, тј. психичких и социјалних вештина и кроз посвећивање свог живота циљу који превазилази самог човека.

Шта мислите, да ли је могуће овим психолошким кунг-фуом, држати мозак подаље од питања смисла живота?