Danas

Da je živ kao što nije , danas bi Zdenku bio rođendan. Nina je na FB postavila nekoliko fotki sa Begečke Jame u spomen na našeg zajedničkog prijatelja. Žal za njim ne prestaje! Ispod u komentaru sam napisao da ne idem na pecanje od kako je Zdenko umro. Živa istina! Ne znam šta je s kućom, piše Nina, ne znam ni ja, ni ona ni ja nismo bili na Jami od onda! Nema Zdenka, za nas nema ni Jame! Najverovatnije nikad više neću otići na Jamu!

Pijem prvu kafu, krenem....ali nikako da se odlučim da napišem mail svojim drugarima Pucu i Garu iz Podgorice. Ne znam šta da im pišem, svaki dan mi je isti ili gori. Znam da je i njima slično a ni oni ni ja nismo skloni kukumavčenju. Više bih voleo da skupim neku crkavicu i da odem do njih da se ljudski ispričamo i družimo ali mrka kapa bar za sada.

Do penala je moralo da dođe poglavito zbog Ron Peter Vlaara s holandske i Javier Mascherana s argentinske strane, može i obrnutim redom. Odavno nisam video/gledao takvu klasu odbrambenih igrača! Naravno da neću izostaviti fenomenalne golmane Sergio Romera i Jasper Silesena! Ne volim, baš ne volim kad na utakmici nema golova iz igre a ono juče ni u produžecima! Penali mi izazivaju pojačano lučenje svih negativnih sokova u organizmu! Ali kaj se tu more? Samo da doživim da Argentinci oderu Švabe, srce bi mi bilo na mestu! Da su Holanđani pobedili, navijao bih za njih! Kao onomad kad je igrao Gospodin Johan Kruyff.

Vraćam se jutros iz banke pa kroz pijacu. Ima jedna apoteka, novootvorena, jevtinija od drugih a meni svaka kinta k’o kuća. Vidim na tezgi, onako u mimohodu, nešto malo, okruglo, tamno plavo u gajbici? To je Aronija, veli mi prodavac. Original sibirska, nasmejem se. Nije, kaže ozbiljno prodavac, domaća je mi je gajimo, probajte. Neka hvala…ma uzmite, zahvati limenom lopaticom brat bratu 150, 200 grama sipa u fišek I dade mi. Doći ćete vi sutra siguran sam, živeli I prijatno. Hvala vam, niste trebali…Uživajte, vidimo se. I danas se dešavaju čuda!

E da! U banci sačekam red, dođem na šalter i vidim mladog čoveka kojeg se sećam kao savetnika od pre 8, 9 godina. Degradiralo ga? Radi kao šalteraš? I on i ja se pravimo kao da se vidimo prvi put. Dam mu račune, karticu i osobnu iskaznicu, pružim mu i papir American expressa, ovde ćete uplatiti samo članarinu. Kucka on po tastaturi, mršti se, okreće se ka koleginici, problem, pitam? U ekspozituri u kojoj redovno plaćam račune, bilo million ljudi pa nisam ni ulazio, čuknu nekoliko puta, uzmu pare i no problem! Da vam pomognem, pitam, ukucajte početne brojeve JMBG moje žene…Ukuca momak I pronađe, samo je falilo Eureka! Ostalo je išlo kako treba.

Pre nego sam izašao iz kuće, oljuštio sam, naribao i posolio dve ogromne tikvice, uvio zdelu u kesu i stavio u frižider. Kupio sam dobar paradajz i tri para tz domaćih roštiljskih kobasica. Kad sam se vratio, oprao sam sve što je trebalo oprati, izvadio suđe iz mašine i pravac kupatilo. Sveže okupan i mirišljav od, ne znam mu ime, šampona koji je moja žena kupila sinu i meni. Na krevetu odradim ne zabušavajući sve vežbe po redu, video da mi pomažu, mnogo bolje i duže mogu da hodam. Legnem na leđa, dignem knjigu iznad glave, posle dvesta godina čitam ponovo RAT I MIR, pri kraju sam trećeg toma. Ne prođe tri minuta, Chiara me preskoči I strči niz stepenice, upravo je u kuću ušla moja bolja tričetvrtina. I kažu: Prosvetni radnici imaju tri meseca godišnjeg odmora! Radiće i sledeće nedelje a prvu sednicu ima već dvadesetog avgusta. Ona kupila krmenadle i dok si dlanom o dlan jedno sat vremena, možda nešto manje, ručamo. Kobasice, krmenadle, ćušpajz od tikvica, prste da poližeš, salata od paradajza sa Rukolom prelivena maslinovim uljem, da, i kukuruzni hleb.

Oko šestice se obučem, prethodno sam ispeglao tamno plavu majcu sa poprečnim tankim belim prugama, namerno, da me proširi u struku. Ranac na rame i pravac Prodajna galerija Beograd na Kosančićevom Vencu. Otvaranje izložbe litografija mog drugara Dragana Cohe, pod nazivom: O snovima jednog grada. Pogledam radove, priđem Coletu a on: Ajmo napolje da zapalimo i mi imamo dušu. Na izlazu/ulazu srećemo moju Seku Vesnu, ljubimo se, ona treba da mu otvori izložbu. Siđi ti, samo da poduvanimo po jednu i eto nas, kaže Cole. Ispred galerije drugari, koleginice i kolege.U neko doba siđemo u galeriju, sveta onoliko, u dnu Mihajlo direktor, Coha i Vesna. Posle nekoliko prigodnih rečenica, Mihajlo daje reč mojoj Seki Vesni. Znam je odlično, tekst koji napisala za katalog ne čita, spremila je poseban tekst. Teško mi da stojim, odem u drugu prostoriju, jedva se probih od svijeta, pružam ruku Dragici koja je ustala: Videla sam vas kad ste ušli, mislila sam da me nećete primetiti… Bože Dragice, o čemu pričate, sednem na stolicu do nje. Prilazi lepa Ljilja: Mikele i ja smo se sretali na terapiji…Prekida je čovek čiji lik mi je poznat ali ne mogu da se setim ko je i kako se zove i odakle se znamo: Samo da vas pozdravim Mikele, nemojte ustajati, želim da vam kažem da sam nekoliko puta išao da ponovo vidim vašu izložbu u Blok Galeriji, veličanstveno, oduševljen sam. I naslov, Prst u oko hipokriziji, svaka čast. Hvala, odgovaram, delim vaše mišljenje. Ispričam se s Dragicom i Ljiljom, pozdravim se, uđem u galeriju, poljubim Ljilju i Ranku, rukujem se s Duletom, Brankom, Varajićem, priđem Coletu: Odoh ja, srećno ti bilo.