Упркос оптужбама према којима смо, захваљујући интернету, остали лишени многих лепих особина које су нас красиле, уназадили личну и свеопшту културу и оскрнавили сопствено право на приватност као један од основних постулата наше цивилизације, били бисмо непоштени када не бисмо признали да нам је ово технолошко достигнуће у домове донело и нешто корисно. Како набрајање предности интернета није тема овог текста, споменућу само упечатљив утисак који ми је овог тренутка на уму: без интернета никада не бисмо сазнали да се данас на једној београдској улици догодило "хапшење музике". Сведочанство - ни мало, ни безначајно.
Следећи довитљиве грађане који су, захваљујући снимцима начињеним мобилним телефонима, а потом постављеним на интернет, заинтересовали јавност за многе необичне догађаје и потом покренули лавину јавних расправа о друштвено значајним темама, неко је на једној београдској пијаци снимио како полицајац прилази дечаку који свира, виче на њега, затим га удара, грубо прислања уз зид зграде и хапси, стављајући му лисице на руке. Нису помогла оштра негодовања окупљених пролазника, повици и убеђивања како тај дечак за хлеб зарађује тако што другима улепшава дан својом музиком.
"Сликај Марина! Сликајте, ето то је полиција која чува народ!", чули су се повици оних који су безуспешно покушавали да узму у заштиту младог свирача. "Ова мајмунчина која је сишла са неке планине, дошла је да га бије зато што свира на улици. Снимајте, молим вас!", чуо се револтирани мушки глас.
Чувар реда и закона је, међутим, остао на висини свог задатка, чврст и неумољив. Лисице су остале на дечаковим рукама, док је његове нотне листове разносио ветар по пијачним тезгама. Око баченог ранца остале су расуте свеске и прибор за инструмент.
Како "хапшење музике" није својствено ни друштвима са самог дна цивилизацијске лествице, овај снимак на интернету нам је пружио повод да се замислимо и упитамо: какав се то "квар" догодио у менталном склопу уличног представника државе који удара и хапси музичаре какви су на једном Монмартру, Менхетну и Кремљу не само пожељни, већ и обожавани? Да ли је реч само о личном пиру "музикомрзитеља" или је овим чином он у име државе коју симболизује, желео нешто важно да нам (до)каже? Је ли квар настао у глави појединца у униформи или је проблем системске природе? Је ли пребијање и хапшење уличног свирача почињено тек тако, из полицајчеве навике, као ехо неких раније одгледаних или почињених вандализама над слабијима, или га можемо тумачити као доказ да актуелно стање српског друштва има веома озбиљну дијагнозу?
И најзад: ако је утамничена музика тачка нашег актуелног ступња на споменутој лествици, може ли се претпоставити која ће бити следећа?