gost autor: Omega86
,,Цицибан, цицибан, ако хоћеш то ми купи на дар”, одзвањала ми је песма легендарне групе ,,КОД” док сам се после четрдесет година враћао на то драго место. Ух, сећете се како вам је у детињству звучало кад неко каже да се сећа нечега од пре четрдесет година? То је за мене био читав живот а, ево, данас то и ја могу да кажем и да се при том осећам довољно младим!
Дупла трема ме дрма. Прва због дебитантске приредбе мамине мезимице и моје мале србкињице – будуће мајке србских синова., а друга јер није мала ствар кад се вратите у обданиште.
То је била кобна грешка године, 1974., када су моји одлучили да ме упишу баш у вртић ,,Цицибан” у коме је у то време почела да ради и моја рођена мајка. Што је још горе, била ми је непосредна васпитачица. То никад не радите! Поведе Вас кева у обданиште и током пута Вам је кева, а унутра Ви са својих шест година треба да рационализујете да Вам је одједном само васпитачица и да треба да буде иста према Вама као и према тридесетак и кусур других. Нема више ,,мама обриши ми нос или гузу, хоћемо ли поподне код тетке и тече” или нека трећа тривијалност. Ако је васпитачица, узгред, млада и још увек слабо вична свом послу онда настаје тотални колапс. Дете плаче, мајка га бије а иста жена само у мантилу га теши као васпитачица. Због друге деце према њему има дупле стандарде и различите аршине па је према сину најстрожија…Лудило.
Све се то заборави када уђете у хол, видите исте оне ормариће, ходник, салу из које се иде у све собе.Све исто само умањено :). Није се све то смањило него сам ја порастао, размишљам док примећујем да у собама више нема оних итисона. Тачно знам и данас распоред и имена свих васпитачица по собама. Навиру ми и имена мојих собних сапатника. Моја приредба за Нову годину. И прво заљубљивање у неку Данијелу – бар ми је тако причала моја васпитачица, а код куће она која ме родила.
Све је то неважно спрам осећаја да ли ће твоје дете да оправда очекивања. Гледам је како је позитивно уплашена. Последњи пут са Павлом увежбава корак и покрет. Камера је спремна да овековечи бљесак имагинације.
А онда креће малтретирање од стране неког мученика кога су маскирали у некаквог чичу са белом брадом и смешним црвеним оделом и још смешнијом црвен капицом. Једна, која више личи на Сорају него на сарадника за културу, између сваке тачке позива оног јадника да прича деци о догодовштинама са северног пола и о томе како сваке године носи поклоне возећи ирвасе и друга срања којима се константно трују наша деца.
Јер, какве везе има народ који слави Божић Бату са рекламом за Coca colu?
Да овакав ,,Деда Мраз” треба да залуђује србски подмладак решено је после другог рата када је одлучено и да се носе пионирске црвене мараме и оне плаве капе титовке.Мараме и капе су укинуте као реликт пропалог комунизма.Али шта је са тим Santa Claus?Да ли је он потребан да се промовише католичанство?Протестантизам?
Знате шта је јелка? Неки немачки светитељ је, наводно, спалио храст који је симболизовао дотадашњу ,,паганску” веру коју ми зовемо Родноверје. Из спаљеног храста је, по тој причи, никла јелка као победа новог над старим. Дакле, кад китите јелку – да се деца радују – знајте да уносите смртног непријатеља бадњака кога ћете да унесете после неколико дана ,да га тај његов непријатељ отрује”. Јер, бадњак је храст, он симболизује нашу симбиозу старе вере и хришћаства – баш као и слава или задушнице.
Да је све намерно, показује то да чак и данас, пре католичког Божића, крене онај маскирани по свим градским вртићима и СВАКА ГРУПА МОРА ДА СЕ СЛИКА СА ДЕДА МРАЗОМ.
Деца се радују да имају групну фотографију, радују се да се некад подсете васпитачица које су на слици, али зашто мора на таквој слици да буде ,,Деда Мраз”? Је л’ сам то пропустио неки референдум? Имам ли право да захтевам да моје дете има слику без тог циркузанта са којим благе везе немамо.
Шта да сам устао на оној приредби и питао јавно све ово? Ћерка би плакала и имала би вечне трауме због ћакнутог ћалца. Жена би поднела захтев за развод брака због јавног блама и потенцијалног породичног насиља. Син би схватио тек кад би он постао отац и суочио се са тим да треба да се постара за пренос наслеђених обичаја на млађе генерације.
Посебна прича је био програм. Само жене раде по тим обдаништима, само оне праве те приредбе, само феминизам се провлачио кроз све тачке. Дечаци су сведени на споредне улоге, само статирају или их, као у једној тачки, уопште нема. Не треба да вам причам да се три од четири нумере биле на енглеском. Шта је порука? Треба да заборавимо свој језик и своје обичаје?
А сви ћуте.
Нико не таласе јер сви остали ћуте.
Ниједан, макар благо љутит, глас да се чује јер сви остали ћуте.
,,Немој да се истичеш, шта се правиш паметан, немој да параноишеш, нека се деца радују, ајде не млати и не претеруј…”
То би рекли кад би их неко опоменуо.
Видим једну из своје групе. Били смо после и у школи заједно. И њен син учествовао.Он је један од оних што су статирали. Питам је како се носи са емоцијама. Водим ћерку да јој покажем своју собу. Није импресионирана. Њој је лепша њена, у њеном обданишту.
-Ех сине, кажем ћерки, видећеш , Боже здравља, за неких четрдесет година како ће ти тек бити лепа.
Срећан Божић и следствена Нова година
омега