... ili u podnaslovu "Još koja reč o slobodi medija u Srbiji"
Gost autor: a_jovicic
Podstaknut razmišljanjima o slobodi medija poštovanog blogo-kolege Nebojše Krstića objavljenih u prilogu njegovog teksta "Draža Petrović VS. Nebojša Krstić" odlučih da podsetim na par izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije, koji su se ne tako davno bavili ovom temom.
24. decembar 2015: Izveštaj o mogućem uticaju institucija javnog sektora na medije kroz plaćanje usluga oglašavanja i marketinga
26. februar 2015: Izveštaj o vlasničkoj strukturi i kontroli medija u Srbiji
Izveštaji su po meni prilično u suprotnosti sa tvrdnjama poštovanog blogo-kolege Krstića ali i svih onih koji zastupaju stavove da u "tržišnoj ekonomiji" (u kojoj bi Srbija kao trebalo da se nalazi), uredjivačkom politikom medija upravljaju čisti poslovni interesi (sa čim se potpuno slažem pod uslovom da se novcem iz budžeta ne "nagradjuju" poslušni mediji a uskraćivanjem istog kažnjavaju neposlušni). Za one koje mrzi da čitaju kompletan tekst evo par izvoda ...
Савет је утврдио да је избор понуда у поступцима јавних набавки услуга оглашавања и маркетинга често праћен субјективни или дискрециони критеријуми наручиоца. На тај начин се фаворизују маркетиншке агенције које су повезане са политичким странкама. Међу маркетиншким агенцијама које учествују у јавним набавкама постоји неформални договор о симулацији конкуренције. Политичари и власници маркетиншких агенција међусобно помажу једни другима кроз штеловане цене у датим понудама или достављањем неуредне и неисправне тендерске апликације.
Потпуно одсуство начела конкурентности присутно је код уговарања услуга видео продукције за потребе институција јавног сектора, а које се плаћају буџетским или јавним новцем. Уговори се закључују директном погодбом, најчешће у периоду изборних кампања, а често не постоје докази да су уговорене и плаћене услуге заиста пружене. Овакав феномен потенцијално указује на плаћање фиктивних услуга и извлачење новца из буџете. Такве активности по својој природи, као и због ограниченог приступа документацији, превезилазе мандат и ресурсе Савета за борбу против корупције Владе Републике Србије.
Савет за борбу против корупције идентификовао је случајеве да институције јавног сектора конзумирају маркетиншке услуге и услуге видео продукције од правних лица чија основна регистрована делатност нема везе са послом за који су конкретна правна лица ангажована. „Железнице Србије" су флагрантан пример за то, јер на крајње чудан начин набављају маркетиншке услуге од правних лица регистрованих за производњу накита, постављање подних и зидних облога, књиговодствене и ревизорске послове.
sažetak izveštaja, ceo dokument
... i ...
Потреба државе и власти да кроз различите моделе финансирања битно контролише медије и тако утиче на њихово извештавање, није се значајније променила у односу на 2011. годину када је Савет с тим у вези објавио извештај. Последње три године политичке странке су у циљу дисциплиновања медија, уредника и новинара, наставиле да злоупотребљавају свој утицај и јавне ресурсе којима управљају. Прикривена или директна медијска контрола, базира се на новцу из буџета и јавних извора финансирања, и континуирано се спроводи на свим нивоима власти. Истраживање из 2013. које је објавила Светска асоцијација новинара и новинских издавача (WAN-IFRA) у сарадњи са Балканском истраживачком мрежом (БИРН) подудара се са запажањем Савета за борбу против корупције.
Постоји сагласност о томе да су главни проблеми повезани са финансирањем медија из јавних прихода, повезани са четири области, а то су:
1) финансирање медијских услуга и оглашавање државних институција, јавних и других предузећа у државном власништву;
2) субвенције и буџетска давања;
3) финансирање медијских пројеката и
4) давање пореских олакшица као вид финансирања.
Иста природа проблема је препозната и у медијској стратегији из 2011. године. У том документу је наведен податак да је приближан износ државне помоћи у 2010. години износио (око 21 милион евра), док је за 2011. годину опредељено приближно 2.512.856.070 динара (око 25 милиона евра). Међутим од 2011. године до данас ситуација у медијима се драматично погоршала. Држава је наставила с једне стране да субвенционише медије у свом власништву, док су тржишни положај медија у приватном власништву драстично погоршао. Степен зависности медија од продаје огласног простора и буџетских дотација постао је још већи код медија са приватним власништвом. Економска и друштвена криза утицала је на то да по питању финансијске зависности статус и приватних и државних медија, а нарочито уредника и новинара, постане идентичан. И једни и други се сусрећу са различитим облицима цензуре или аутоцензуре јер им егзистенција зависи од извора финансирања медија у коме раде.