Smrt je siguran posao

GOŠĆA AUTORKA: Mina 13

            Drugog januara ove godine umrla mi je mama. Nikada nisam osetila dublji bol i ne mogu da verujem da može toliko da boli niti da će ikada prestati.

            Ne želim u ovom blogu da pišem o svojoj majci,  nego o dobroti i gramzivosti kojima sam bila okružena u ovoj, za mene, do sada najtužnijoj situaciji u životu..

            Mama je umrla  u Gradskoj bolnici na Zvezdari, gde je boravila gotovo tri nedelje, a prethodno je u septembru na gerijatriji proboravila još dve. Jad i tuga koje sam tamo videla su mi dovoljni da više nikada ne previdim šta je u zivotu najvažnije. Pre svega želim da kažem da je osoblje na sva tri odeljenja gde je mama boravila (gerijatrija, kardiologija i nefrologija) anđeosko. Od lekara do pomoćnog osoblja, svi su bili predivni. Strpljivi, ljubazni, tolerantni, spremni da mi kao laiku objasne na najrazumljiviji način mamino stanje. A ipak, da mi ne guše nadu. Koliko su bili divni, reći će cinjenica da čak i kada su mamu morali da vežu, jer je ispoljavala znake demencije i čupala braunile, pokušavala da ustane...., učinili su to tako da  kada sam je pitala da li je neko prema njoj bio grub, rekla mi je da je ...."sestrica koja ju je vezala bas bila simpatična, sve mi je objasnila...." Nemam reči da se svim ovim ljudima zahvalim i izrazim svoje poštovanje za predanost sa kojom rade svoj posao, u uslovima koji su potpuno dehumanizovani. Mama je uvek imala čistu posteljinu, poravnatu pižamu.... nije to bila parada za posetu, svi pacijenti su bili takvi. Ja u kući svojoj rođenoj majci ne bih mogla da pružim ni delić neophodne nege, kamo li medicinske i za mene su oni brinuli o njoj.  Čak su je školarci iz Medicinske škole i hranili.... u celoj ovoj za mene teškoj situaciji, bilo je neizrecivo olakšanje da je, kad sam već morala, nisam ostavila nekim neljudima na brigu. U svoj toj situaciji nisam se setila ni da im bar za Novu godinu odnesem  100 grama kafe. Jedino sam posle mamine smrti ostavila jorgane koje sam donela od kuće, jer oni  zbog "prevelike" brige o nasem zdravstvu  n e m a j u    dovoljno prekrivača...

Na kraju, poslednji čin njihove ljudskosti - probali su da mi prećute da se mama mučila. Saznala sam da jeste, jer kad sam pitala njenu cimerku, rekla mi je da je molila da je prebace u drugu sobu jer se mama mučila i zapomagala.... čim je to izgovorila bilo joj je žao što mi je rekla, ali već je bilo rečeno.... Kada su mi saopštili vest o maminoj smrti, pozvali su me da sednem, pitali da li mi nesto treba, doneli vodu.....

Njih su noću samo dve sestre, a u tom trenutku je bilo 44 pacijenata.... za njih,  bez izuzetka, mogu da kažem sve samo najlepše. Ne znam im svima imena, samo sesti Milici, mladoj devojci koju sam najčešće sretala, doktorki koja  je mamu  primila, izvinjavam se ako gresim, Maslarević, doktoru Davidoviću koji ju je vodio ( svi sa nefrologije),  doktoru Stankoviću sa gerijatrije....., oni i  svi ostali bili su predivni i ne samo da su radili svoj posao vec su bili i ljudi.

            Sad sledi drugi deo ovog bloga, dogadjaji zbog kojih sam pozelela da bljujem vatru. Reč je o Javnom preduzeću Pogrebne usluge.

            Istog dana kad smo saznali da mi je mama umrla, pozvala sam Novo groblje. Tamo imamo i parcelu koju je mama 2001.godine kupila za mog pokojnog oca i o tome imala Ugovor.      Gospodin koji je dosao se ponašao pristojno. Rekli smo mu da smo novac za sahranu pozajmili, tako da nam nudi skromniju opremu. Uostalom, i da smo imali novca,sigurno bi se odlučili za skromnije opcije, jer ne mislim da je pokojniku važno da li je sanduk od mahagonija ili čamovine, nije ni meni, ali osećala sam se jadno što moram da u toj situaciji brinem o ceni.  

Pomenuo nam je da imamo pravo na umanjenje troškova po osnovu činjenice da je mama bila penzioner, u oznosu od oko 34000,00 dinara, naveo potrebna dokumenta, izveo okvirnu računicu i otisao. Po njemu, to je trebalo da košta još oko 40.000,00 dinara. Na kraju je koštalo još oko 70.000,00, a mi smo još i imali grobno mesto...

            Hoću da naglasim da me nije cena isprovocirala da ovo pišem, mada se pitam šta rade ljudi koji nemaju i nemaju od koga da pozajme, nego odnos države prema svima nama u ovakvim situacijama kada smo prinuđeni  da pristanemo na sve.

            Jedini utisak  koji nosim iz kancelarija i sa šaltera  Novog groblja je osećaj ucenjenosti i stavljanja pred svršen čin, a sve u korist države. Da se ogradim, službenici sa kojima smo komunicirali su bili ljubazni i pristojni, nije u tome bio problem. Problem je u odnosu države prema svojim gradjanima čak i kada su u najtežim životnim situacijama.

            Na Novom groblju su nam prvo ponovili ono sto smo poručili, da bi smo potvrdili, ponudili jos neke dodatne stvari, kao npr. venac, sabrali, oduzeli..... i ispade preko 100.000,00. Na nasoj strani muk. Pa, njihov službenik nam je rekao jos 40.000-ak hiljada maksimum.... Sta se desilo? Oni posle 14 godina nemaju evidentiran Ugovor o zakupu - sledi okretanje telefona, konsultacije u pozadini... na kraju me šalju u pisarnicu, gde podnosim zahtev da se taj ugovor posle 14 g o d i n a   evidentira. Na moje pitanje sta bi bilo da ga nisam slučajno ponela, ili da ga nemam, nisu znali da mi odgovore. Zatim, ispostavljaju račun na nešto vise od 18.000,00 na ime održavanja grobnog mesta. Iznenadila sam se, jer je moja mama bila od onih što ne samo da ne kasne sa računima, nego sve što treba da se plati, plaća i unapred, ako može. E, pa to je zato što u trenutku kad je ona zaključila Ugovor, održavanje grobnog mesta se nije naplaćivalo kao posebna stavka. (Ne vidim ni zašto bi se plaćalo ako se već plaća zakup grobnog mesta). Sem toga, Novo groblje je gradski spomenik kulture i ima ko je nadležan da se stara o tome, mada im staranje bas i ne ide od ruke, svuda su natpisi da ne odgovaraju ako ploča padne na nekoga, da se deca drže dalje od klimavih i nestabilnih ploča..... Elem, na moje pitanje od kada se održavanje grobnog naplaćuje posebno i zašto mi se naplaćuje sve od zaključenja ugovora o zakupu, a ne od dana kad je doneta takva odluka, odgovor je bio da se ne zna, ali da bez te uplate ne možemo da izvršimo sahranu. Uzgred, pošto je grobno mesto za tri lica, a tamo su sad moj otac i majka, ponudili su i da "uradimo jednu malu exhumaciju"..... kao kad na trafici kupujete novine, pa vam uzgred ponude i keks Jaficu. Pristali smo i na venac, ali sam bila prinudjena da sazimam troskove jer prosto nije bilo novca. Odbila sam "skromnu" ponudu za venac od 10.000,00 (skromniji, sa 12 ruza) i u cvecari pored groblja porucila od 40 belih ruza i svime sto ide za 5.000,00.

Onda smo stali u red za plakate (gde smo cekali oko sat i po) i uzela sam da citam stavke..... ono je bilo jezivo:

cena kovcega,

presvlake,

krsta,

slova na krstu,

peskir,

prevoza iz bolnice u hladnjaču,

boravak u hladnjači,

prevoz od hladnjače do groblja,

korišćenje kapele i dekoracija, 

prostor za sakupljanje ozaloscenih,

prevoz od kapele na groblju do grobnog mesta,

iskopavanje groba (granit?!),

pomeranje ploče,

odnošenje zemlje,

uredjenje okolnih grobova,

izrada onih posmrtnih plakata,

obrada slike......

Sve uredno pobrojano po stavkama.

Plus, nisu mogli odmah da nam kažu cenu za pomeranje ploče, jer cena usluge  "zavisi od vrste kamena i veličine ploče  što će utvrditi na licu mesta.(?!)..... " ništa kompjuteri i evidencija i tako to....

            Na grobnom mestu smo morali da budemo u 7 i 15 na dan sahrane, da bi nam ispostavili račun za uslugu. I za to dobijete ugovor, koji sam ne čitajući potpisala, da bih naknadno pročitala šta piše piše u ugovoru - prilikom pružanja usluge pomeranja ploče koju mi plaćamo a koje vrše njihovi radnici, za svako eventualno oštećenje ploče ili grobnog mesta  troškove snosimo - mi!?. Baš sam glupa, živela sam u uverenju da troškove nadoknade štete snosi onaj ko je prouzrokuje.... Potom, za samo 15 minuta, u 7 i 30, morali smo da budemo u hladnjaci u Deligradskoj, da odnesemo garderobu.... Na moje pitanje kako  da postignemo da u isto vreme budemo na dva mesta, rekli su nam da moramo nekako da se snađemo.... Dobro, podelili smo se, snašli smo se, ali moj ujak koji je doputovao iz inostranstva nije mogao da vidi svoju sestru poslednji put, jer je morao da dežura pored grobnog mesta, kako im, pretpostavljam, ne bi smo umakli sa plaćanjem.

            Kad smo stigli na red za plakate, službenica koja ih izrađuje je dva puta pogrešila... o tome da je pre nas obradila samo dvoje ožaloscenih, da i ne govorim.

            U sali Novog groblja oko nas nebrojeno ucveljenih, koji u muku plaćaju za svoju muku, ni ne gledajući, sve sto im se traži. Videći sve te ljude u istoj situaciji kao i mi, nisam mogla više da izdržim, kao ni moj muž, pa smo na svu muku počeli glasno izmedju sebe da pričamo kako ova država (što i nije čudo kad se zna ko joj je predsednik), iz svega pokušava da izvuče korist. Bilo nam je potrebno da se uverimo da nismo jedini zgranuti ovim bezobzirnim otimanjem novca.  Uključilo se još nekoliko ljudi sa svojim iskustvima, pa su čak pale i duhovite opaske tipa da ne može baš svako da bude sahranjen u svom dvorištu.

            Ja nisam vernik u klasičnom smislu, ali moja mama je bila, pa smo pozvali i sveštenika iz crkve na groblju. Moram da kažem da je, kada sam pitala koliko košta opelo, rekao da ljudi daju 6-7 hiljada, ali ko nema, daje koliko može. Iako se na slažem sa mnogim postupcima crkve za ovog čoveka moram da kažem da je bio vrlo topao, čak blagorodan, u nedostatku druge reči.

Posto je moja mama sahranjena na Badnji dan, sveštenik mi je rekao da se za Božić ne ide na groblje, pa smo otišli posle tri dana. Grobovi pored i iza su bili potpuno zatrpani blatom i jednostavno sam morala da ih operem, ali nije bilo vode... "srećom", bilo je snega ... toliko o "uredjenju okolnih grobova".

            Hoću  da  iz ove kritike izuzmem  ljude iz hladnjače u Deligradskoj - na svaki način zaslužiju poštovanje, bili su fini, ljubazni i strpljivi sa svima koji su se tamo zatekli kad i ja i naravno, fizičke radnike Novog groblja, koji su takodje bili vrlo ljubazni i sa pijetetom se ponašali tokom sahrane.

Pre nego sto završim, hocu da kažem da je daleko dublji i trajniji utisak na mene ostavilo ponašanje ljudi iz Gradske bolnice, ali kako to obicno biva, lepi postupci staju u malo reči i malo im se posveti pažnje. Ružni su samo u postu zauzeli više mesta.

Pitam se samo da li je ova država svesna da šalter sala Novog groblja izgleda neuporedivo bolje od prijeamnog odeljenja bilo koje bolnice u ovoj zemlji.

            Ovo treba da bude priča o ljudima koji beskrajno požrtvovano rade svoj vrlo odgovoran posao u očajnim uslovima, (bez adekvatnih lekova, opreme, pribora, u prohladnim prostorijama...) uz mizernu novčanu nagradu (a ono sto rade ni nema cenu), čija, ne daj Bože, greška može skupo da košta i pacijenta i njih,  i koji su večito  na meti sveznajućih novinarčića i neukih, a zlonamernih ljudi, sa jedne strane i sa druge strane, o osionim, alavim i bahatim predstavnicima države, koji rade kao u palati,  uvek nezajažljivi, sa astronomskim platama, dobijenih od nas i oslobodjenim svake odgovornosti.

            Za one koje, daleko bilo, zanima cena najskromnije sahrane, iznosi oko 1000 evra, s' tim sto država za penzionere nadoknađije oko 34000.00 dinara. Možda je na drugim grobljima jeftinije, ali mi smo ovde imali grobno mesto, tako da pretpostavljam da ako isto nemate, cena će biti približno ista.

            Smrt je siguran biznis.