(парадокс нашег времена је да имамо више сазнања, а мање расуђивања)
старе гробнице са патином као украсом, бремените неухватљивим догодовштинама оних који под њима трају,јер све може да се дешавало тако како смо о покојницима чули ,а може и друкчије,често ме намаме на узвишицу изнад Села где у ладовини крошњи шаролике флоре волим да уживам како у миру и спокоју окружења тако и у погледу на меандер дунава и контуре Града у даљини назирућег.
много тога је похрањено, у овом хомотрулежном окружењу, патње, радости, туге, а ја стар некако више сам окренут ка унутар себе , интроспекцији и размишљању јер Логос је несумњив, постоји закон, принципи у универзуму. стоик Epiktet указује да осим нужности и закономерности, логос добија и значење универзалног ума , који подвргава све ствари и догађаје њиховој судбини, досуђује оно што се збива и што ће се збивати.људски разум учествује у универзалном логосу, и одражава га речју или делом , а људска природа представља терен и мерило за етичко размишљање и деловање, док стоичар Hrisipa, указује да је логос она сила која чини људски говор разумним, ум логичним, и целокупну природу смисленом, међутим човек ту партиципира делимично и не може то да сазна до краја. прочитах да сваки човек има различито растојање од логоса, неко је врло далеко, препуштен случају и фортуни, док онај ко је дошао до унутрашњег мира он је ближе логосу, ближе истини.ко и сваки човек у осму деценију живота загажен, имам ту интроспекцију, приближавам се неком крају, то је неминовно и постављам себи питања о томе. религија је за мене чиста ствар, само окренутост Богу и ка трансцеденцији.никада нисам религију схватао у конфесионалном смислу. Бог је индивидуална ствар сваке личности, свако мора да га пронађе у себи.атеисти свог Бога такође.
битан, преломни тренутак везан за егзистенцију сваке друштвене заједнице, а који у великој мери нарушава њен устаљени животни ток, је смрт члана заједнице чиме настаје поремећена друштвена равнотежа .смрт је неизбежна и – као неминовност – супротстављена појму живота, тренутак преласка човека из овоземаљског у оноземаљски или други свет. другим речима, под умирањем се у нашем народу подразумева одвајање душе од тела тјст смрт није потпуни свршетак него је она приступ једном простору вечности и трајности јер према општераспрострањеном схватању, у сваком човеку постоји једно нематеријално, невидљиво 'биће' које представља његову суштину и чини га живим и активним. то 'етерично' биће свуда се називало и назива душом. наравно, такво схватање живота човека подразумевало је и одговарајуће схватање његове смрти. ако је, наиме, човек жив зато што има душу, онда он мора умрети кад душа напусти његово тело. .после смрти, дакле, остаје тело које се распада и душа која наставља самостално да егзистира. и то веровање је оно што теисте везује за Цркву ,за религиозне (не)дореке без да као житељи 21 века преиспитују догмате хришћанства као религије.мало ли је оних који су у неком тренутку разговарали са Небом а нису имали баш никакву представу о Богу.
глоса
гробље као место потраге за одговорима, али гле парадокса, ту се намеће још више питања. свесни чињенице да, иако знамо да је смрт оно са чиме се рађамо, да Умрети значи изгубити садашњост, не треба да пренебегнемо да нам је ведрина духа за покушај дорека сумње, шта Посмрти, неопходна, не зато што мислимо да ће мо одговора наћи него што се не сме беспоговорно на указе Догме пристајати.ако смо спремни прихватити фикцију као истинитији део збиље тада ће мо и о смрти понешто сазнати. Ulpian је казивао - Eius est nolle qui potesr velle *, те само зарад тога нема места доцирању нити догматској сентименталности.21 је век.
*Онај ко може хтети може и не хтети