Dakle uprkos činjenici da kampanje zauzimaju najveći deo medijskog prostora, tu i tamo se provuče još poneka informacija, koja se opet na ovaj ili onaj način može podvesti pod isto. Skoro 20.ooo Kragujevčana stavilo je svoj potpis ispod peticije za zatvaranje poslednje knjižare u gradu, a nekako istovremeno se pročulo da se gradonačelnik sprema da podigne, uz blagoslov Vladike Jovana, KRST veličine 18 metara i to nasred kružnog toka na ulasku u grad...Ni po jada sto se o tome nisu izjasnili gradjani ili stručna javnost, ni po jada što nije bilo konkursa (autorskog ili izvodjačkog), ni po jada što se ne zna koliko će koštati..itd. Ipak reakcija javnosti je delimično usporila proces postavljanja KRSTA, sa sve Sv.Georgijem koji (i dalje) ubija nesrećnu aždaju...Gradonačelnik Veroljub Stevanović je zamislio da dotični krst bude postavljen već za dan grada, 06.maj, Djurdjevdan, kao krunu svoje vlasti i kampanje za lokalne i republičke izbore...
Činjenica da je kragujevačka javnost dosta burno reagovala, iz više razloga, već je dovoljan znak svakoj vlasti, pa i Verku, da još jednom razmisli o svemu...U prilog tome, moj gost na Blogu je Lela Vujošević-sociološkinja čije pismo objavljujem u celosti u nadi da će ga i Verko, ali i ostali koji su u donošenju odluke o podizanju KRSTA pročitati. Nadam se da će to uticati na Verka da bar promeni lokaciju, ako ne i samu ideju...
BKC
Autor:
Lela Vujošević
Ако је градоначелник, у образлагању одлуке да се постави још један крст, до сада највећи, на улазу у град, рекао да тај чин преставља симбол западне цивилизације и да је требало то раније урадити, допустите ми да, као Крагујевчанка, кроз чин елементарног локал-патриотизма, изразим свој лични став неслагања са овом одлуком.
Крстови су заиста представљали симбол градова западне цивилизације у средњем веку, али од тада је прошло најмање 300 година. Данас би се на Западу сматрало крајње непримереним, чак и богохулним, постављати крстове (поготову огромне!) на улазу у градове, без обзира колико јесу или нису стари. Крст, као и Орландов стуб, је био средњовековна привилегија и никад није значио само симбол вере. Иза њега је по правилу стајала нека трговинска, комуникациона или владарска привилегија – на пример дозвола да се тргује сољу (Дубровник), прекоморском робом и зачинима (Венеција, Антверпен, Амстердам), кожама, оловом, сребром итд. Једнако често таквим су начином обележавани и ханзеатски (самостални трговачки) градови. Крст на улазу у град, или на његовом главном тргу, представља – дакле – историјску институцију, категорију која има вредност САМО АКО ЈЕ СТАРА! Данашњи или јучерашњи, а поготову сутрашњи крст испред града био би на Западу предмет подсмеха.
У међувремену, током оних 300 поменутих година, црква је у СВИМ европским земљама потпуно одвојена од државе, а и наша Србија је, по Уставу, као што је одавно познато, секуларна држава, што значи да свако има право да изражава своју верску опредељеност, али да је религија одвојена од институција државе (то подразумева и политику и политичку власт).
Када се градоначелник у својим одлукама позива на „благослов“ владике или неког другог верског великодостојника, његова аргументација нема целисходност јер се пуноважне административне одлуке не доносе на основу благослова ниједне вере или конфесије, макар он дошао и са највишег места – од патријарха или папе, на пример. Пошто је, дакле, донета на тај начин, ова је одлука у ствари приватна и самовољна, дело једног човека за кога можда има лустративни, метафизички и политички значај истовремено, али иза које не стоји апарат који се на том месту очекује. Осим тога, када је у питању обележје оваквог значаја и тако грандиозних димензија, добро би било питати за мишљење грађане који ће од сад па надаље морати да га гледају – хтели не хтели – до краја свог живота, јер се у њихово име овај подухват и предузима. Добар и, пре свега, политички искусан градоначелник би иза себе већ имао јавно мњење у виду анкете, упитника, референдума – чега год, јер би и без опомене схватио како нема разлога да забада трн у здраво место ако не мора.
У Крагујевцу већ има неколико крстова који су постављени на јавним просторима, а овај најновији, монументални, од 18 метара, требало би, дакле, да представља оду хришћанству и да симболише Крагујевац као хришћански (православни) град. (А на културолошкој равни ће га, de facto, додатно окарактерисати као хомоеротичан град). Овај чин неодољиво подсећа на својевремени покушај изградње највећег споменика који је људска рука направила, а који је требало да представља снагу комунизма и новог доба. Татлин је, на Изложби Осмог конгреса Совјета, у децембру 1920. године, изложио макету споменика Трећој интернационали, која, на срећу, никада није изграђена. Овакви политички гестови илуструју одсуство мере, естетике и доброг укуса. Одсуство мере у било којој другој професији може чак да буде и симпатично, али у политици је недопустиво и углавном има лоше последице.
И још нешто. У песми „Часни крсти“ у другој књизи Вукових јуначких песама, која је епска верзија чувене легенде о Константину и Јелени, говори се да су Јевреји сковали много златних крстова, налик хришћанским, као чин богохуљења. Цар Костадин (епска варијанта царевог имена) је дигао „сву војску хришћанску“ и „сву Јеврејску земљу поарао“ да би пронашао где су закопани крстови са Голготе. Све лажне крстове је поломио и оставио само ова три, који су за његова живота сијали на земљи и обележавали златно доба Византије. Кад је умро цар Костадин,
Онда часни крсти васкрсоше,
Васкрсоше горе на небеса,
Те сијају на ономе свету,
Како сунце на овоме свету. (Вук II, 18:112-115)
Бојати се да крагујевачки нови крст не може избећи судбину „једног од многих“, не зато што није правоверан (па благословљен је!), већ зато што суштина хришћанства није у разметању већ у посвећењу. И цар Константин је могао направити крстова колико је хтео, па се уздржао јер је препознао светост правог крста. Зар не каже Проповедник с правом да је све таштина над таштинама (Књига проповедникова 1:2). Понекад се треба сетити како је све почело.
Лела Вујошевић