Ispovest preduzetnice početnice - deo XI

ILI

HonorarniSaradnik 

Ugovorili smo izradu JednogPrograma za JednuFirmu. Međutim, Vlasnik TeFirme nam je rekao da bi voleo da ima 3D prikaz nekih „sitnica“ (prim. aut. neću smarati čitalačku populaciju dosadnim detaljima). Kako se naša Firma sastoji mahom od Programera, morali smo da nađemo HonorarnogSaradnika za 3D...

- Kuku, Sunašce, šta ćemo sad? Ko će to da radi? Kako će ti modeli da se metnu u program? Kuku, propala sam!
- Ti si propala? A ja? – između dva napada smeha me upita Sunašce.
- Firma je moje čedo. Samo moje! Kuku, propadoh i kao preduzetnica i kao žena i kao ličnost... ne smej se više!!!!
- Kako da se ne smejem kad uvek kad se unervoziš proradi ti dijalekt zavičaja...
- Šta fali mom zavičaju?
- Ama, ništa, Ženče nemoj da me biješ. Sutra je novi dan...

Taj dan mi je prošao u bunilu. Bila sam ubeđena da neću moći da izađem u susret zahtevima klijenta. To je za mene bio početak propasti...

Sutradan ranom zorom je zakrečao interfon (prim. aut. naš interfon ne zvoni normalno kao ostali interfoni, nego kreči). Javim se na interfon i čujem:

- Sestro, stigla sam. Puštaj me!

„Uffff... ne sećam se da je moj ŠkolskiPrimerMlađeSestre najavio dolazak iz SrcaŠumadije, al’ opet, nikad se i ne najavljuje. Gde baš danas? O, svevišnji, šta li sam ti zgrešila?“ – mislila sam. 

Kad se moj ŠkolskiPrimerMlađeSestre okrepio, počnemo priču poznatiju ŠtaImaNovoKodTebe. Kaže smorilo je SrceŠumadije, pa došla malo u VelegradKojiImaTrole da se razmrda. Ispričam joj za moju muku..

- Nego je l’ znaš ti, možda, koliko koštaju usluge izrade tih modela? – pitah ja najozbiljnije ŠkolskiPrimerMlađeSestre.
- Iskrena da budem, koštaće te mnogo... – reče ona zabrinuto.
- Kuku mene! Jadna ja! – zakukah na glas.

Sunašce i ŠkolskiPrimerMlađeSestre su se smejali na sav glas mojoj muci.

Kako je dan odmicao, ja sam bila sve više k’o na iglama, a Sunašce i ŠkolskiPrimerMlađeSestre su me sve više nervirali. Kad su rekli da idu u šetnju svanulo mi (prim. aut. Nisam primetila da su mi maznuli poslovnu karticu). Rešenje problema nisam videla. Pomirila sam se sa svojom propašću. U neko doba Sunašce i ŠkolskiPrimerMlađeSestre su stigli:

- Gde ste vi do sad? – zarežah.
- U Kafančetu. – reče Sunašce veselo.
- Lepo, bogami... vi ste se i podnapili...
- A sve na tvoj račun... – opet će Sunašce.
- Kako, bre, na moj račun? – ostah zapanjena.

Tutnuše mi onu karticu... U tom trenutku sve mi se smrači pred očima:

- Eto! Znala sam! Ko mi je kriv kad ti verujem?!? Nesrećniče, kako te nije sramota karticu da mi kradeš?!!!!!!! I Kafedžiji ću da očitam bukvicu! Kako sme da ti daje da plaćaš mojom karticom????!!!!???? – zavrečala sam k’o ranjena mečka.

Sunašce i ŠkolskiPrimerMlađeSestre su se kikotali na sav glas. 

„Grrrrrrr!!!! K’o da nije dosta se Sunašce šegači po ceo dan, sad i moj rod rođeni treba da mu se pridruži“ – mislila sam i smišljala način kako da im oboma zagorčam život.

- Smiri se, Ženče. Eto, draga moja Svajo, sad vidiš kako sam ja tretiran ovde...

„Ma, kad te istretiram ni rođena majka neće da te prepozna!“

- Znam, Zete. Svanulo mi kad se udala za tebe... Bar sam tu muku skinula s grbače...

„Ama, Malecka, ni tebe neće naša rođena majka da prepozna kad te dohvatim!!!!!“

Ja sam nastavila da besnim sama sa sobom, a njih dvoje su počeli nešto da se domunđavaju i prešli su u FirmineProstorije. 

- Donesi Viljamovku da proslavimo! – dreknu Sunašce.

Uđem i ja u FirmineProstorije:

- Šta da slavimo?!? Proslaviću kad vas se rešim, krvopije jedne!!!
- Ama, bre, Ženče, koči..
- Ama, bre, neću!!!!!!!!!!!!!!
- Mi smo se dogovorili. – reče ŠkolskiPrimerMlađeSestre.
- Šta ste se dogovorili, bre? – besno upitah.
- Pa, oko modeliranja... – reče ona.
- Kakvog modeliranja?
- Jesam ti lepo rekao da je danas novi dan... – reče Sunašce.
- A ti me tretiraš k’o da imam pet godina još uvek, pa ti ni na kraj pameti nije palo da sam sposobna za taj posao iako mi modeliranje mašinskih elemenata struka... – nadoveza se ŠkolskiPrimerMlađeSestre.

Lepo su me odradili, nema šta: 

- Dok ste vi krkali NeštoIspodSača u Kafančetu na moj račun, ja sam u Firmi venula. Baš lepo od vas, nema šta... A ti si rekla da će HonorarniSaradnik da me košta mnogo...
- Pa, i hoće. Koštaće te živaca. 

Sreća njena što je mnogo volim, inače...

Sutradan je HonorarnaSaradnica ili ŠkolskiPrimerMlađeSestre otpočela sa radom. 

- Gde želiš da radiš? – pitala sam je to jutro.
- Znaš i sama da ništa ne mogu da radim dok ne popijem dve dobre (prim. aut. naglasila je ovo „dobre“) kafe. – reče ŠkolskiPrimerMlađeSestre.
- Šta to znači? – upitah.
- To znači da ovo što si skuvala nije dobro. Je l’ tako, Zete?
- Ma, dobićeš ti novu kafu al’ po nosu!
- Je l’ se ona stalno ovako dere? Nije se ovoliko drala kad smo živele zajedno... – reče ona Sunašcetu.

Dok su se njih dvoje kikotali, ja sam se pušila od besa. Gotovo je: što mnogima nije pošlo za rukom, njima hoće – izludeće me skroz!!!

- Kaži ti meni, gde ćeš da radiš... na kom računaru? Moram da se organizujem...
- Ma, radiću na svom. Vidiš da sam ponela laptop...
- Kad ćeš da završiš posao?
- Kad ćeš da me platiš? 
- Toliko o RoduRođenom. „Kad ćeš da me platiš?“ Sram te bilo...
- Koliko sam ja shvatila, od 09:00 do 17:00 nismo Rod, nego si ti Kapitalista, ja ObespravljeniRadnik. I samo da znaš, priključila sam se Sindikatu.

Zagrcnuh se svojom lošom kafom. Za ovo je Sunašce krivo. Krvi ću mu se napiti!

Tako su otpočele dve za mene košmarne, a za Sunašce i ŠkolskiPrimerMlađeSestre dve vesele nedelje. 
Na kraju priče naš Klijent je bio veoma zadovoljan:

- Ne mogu da verujem šta vidim! Ovo je fantastično! Ko je ovo radio?
- To je radila jedna vrlo talentovana Gospođica, naša draga Koleginica. – rekoh ponosno. 

„Jupiiiiiiiiii!!!!! Nisam proooopalaaaaa!!!!!!!“

ŠkolskiPrimerMlađeSestre je bio isplaćen na kraju posla. Skoro celu zaradu je potrošila na komponente (prim. aut. za desktop koji joj je kod kuće, u SrcuŠumadije). Onda sam joj nadoknadila potrošen novac. Onda je ona kupila cipele (ljubi je seka, ista ja). Onda sam joj opet nadoknadila novac. Onda je ona opet potrošila, ja nadoknadila... Kad je polazila kući:

- Hvala ti puno. Stvarno si majstorski odradila! – rekoh joj.
- Znam. Ja sam najbolja. Imaš sreće što si mi sestra, pa te nisam ojadila... 

Šta reći: težak je život preduzetnički