O ljudima i kamenu

Prema kamenu i kamenju nikada nisam bio ravnodušan. Možda zato što sam rođen u kamenjaru, možda zbog toga što kamen daje svoj osoben pečat prirodnoj svetlosti i svakom prostoru u kome bude smešten, možda zbog lepote kamenih zdanja, palaca i popločanih trgova, a možda i zbog činjenice da u prirodi nema ničega zastupljenijeg od kamena, a da je u isto vreme nešto od njegove vrste, ređe, dragocenije, hladnije i lepše.

Jedan neobičan događaj vezan za kamen i ljude koji se njime bave, koji ga dodatno oplemenjuju i od njega žive, te posebnoj vrsti "kamene igre", ispričala mi je bliska osoba, znajući za moju sasvim neobičnu sklonst prema kamenu i kamenju.

Radeći sasvim rutinski posao, ta meni bliska osoba, naišla je u jednoj firmi u otvaranju, negde na Bežaniji, na izloženu paletu obrađenoga kamena najrazličitijih boja i prirodnih šara. Prepoznala je da se radi o mermeru, ali takav mermer još nikada nije videla. Bio je to vrlo širok kolorit,od mlečno bele,preko boja meda,crvene, zelene, crne, narandžaste... Radoznalost, a šta bi drugo, naterala je da se o tome malo raspita. U momentu nastupa te radoznalosti najbliži joj je bio mlađi čovek koji je vredno čistio prostor u blizini izloženoga kamenja. On je ljubazno objasnio da je to oniks, poludragi kamen za koji se smatra da je najlepši u "porodici" mermera, a da su konkretni izloženi primerci izvađeni u Velikom kanjonu u Arizoni i tamo obrađeni. Reč po reč i ispostavi se da je mladi čovek iz porodioce koja je vlasnik firme, da se firma zove "Arizona Onyx", da joj je sedište i ukupan biznis u SAD-e i da on upravo priprema u Beogradu otvaranje predstavništa za Evropu. Tom prilikom je, "meni bliska osoba", uzela lepo urađen flajer vezan za izloženi kamen i firmu. I tek čitajući taj flajer, a i zavirivši na isto tako lepo urađeni sajt firme, priča je za mene dobila svoju neobičnost zbog koje je i pričam.

Firma "Arizona Onyx" je u vlasništvu srpske porodice Bosiljčić koja se kamenarstvom bavi u koninuitetu od 1937. godine. Startovali su sa dva kamenoloma, u Kosjeriću i Zvorniku, imali šest kamiona i zapošljavali na desetine radnika.

Nakon drugoga svetskoga rata, posao nastavljaju u SAD-u i sada je u njihovom vlasništvu najveće svetsko nalazište prirodnoga oniksa i sasvim jedinstveni pogoni njegove obrade. Oniks porodice Bosiljčić ukrašava najveće hotele na svetu građene u Las Vegasu, a najekskluzivnije vile Holivuda, Los Anđelesa i Majamija, poput vila Džulije Roberts, Eltona Džona ili Bila Penigtona bile bi sa manje sjaja bez njihovoga poludragoga kamena.

Gledam pre neki dan TV Crne Gore i vidim prilog sa sajma građevinarstva u Podgorici. U tom prilogu i oniksova paleta. Arizona u Podgorici.

E, sad, šta je meni ovde poenta. Prvo, činjenica da se u Srbiju nakon decenija "opravdanoga odsustva" vraća jedna strpljivo i generacijama građena firma. To je svakako znak da Srbija postaje normlna zemlja za život, posao i ulaganje.

Drugo, mladi čovek iz porodice vlasnika firme, tu udara temelj. Od toga da priprema sam prostor za firmu, da sam uradi sajt, da sam gradi sve druge pretpostavke za uspešan rad i sve šta to podrazumeva. Temeljno, strpljivo i oprezno, sam stvara. Ne traži benefite, popuste niti svoj povratak oglašava u medijima pakujući to u patriotizam. Ima sasvim proveren metod koji se zove danonoćni rad. Nema ga po gradu da jurca džipovima i da bude "viđen". Navike, tako netipične za Srbiju. Ali navike koje će život sigurno sve više ovde "sejati".