И као што рекох, мислио сам да је то најгоре што човека усред ове наше цивилизације може да снађе. Али не! Испред српских шалтера се доживљавају нешто веће трауме него испред мађарских, али ми се чини да краће трају. Можда зато што се тамо, у Србији, странке и шалтеруше узајамно дочекују „на нож", па се све завршава по мало краћем поступку. Проверио ја!
Странка испред мене: Дајте ми извод из матичне књиге, али журим! Шалтеруша: То што журите је ваша ствар. Личну карту! Странка: Јаооо, још и то... Немам, али ја стварно јако журим, јел случајно можете то мало брже! Шалтерша: Без личне карте не може ни случајно, а ни намерно. Склони се, ајде следећи! Странка: Слушај бре ти, тамо има све записано, само препиши и дај ми то. Немој сад да ти идем код шефа, јел знаш! Шалтеруша: Шефееее, тражи те једна овамо. Молим те склони ми је одаведе, не могу да радим. Ајде следећи! Јел и ви 'оћете исто што и ова?
Брзо пређем на други шалтер, а тамо један брка мерка ситуацију:
- А што сте ви претрчали са оног шалтера на овај? Не може, враћај се назад, јел видиш да радим!
- Видим да не радите ништа, а ваша колегиница има неких проблема па рекох... - кажем.
- А откуд ти знаш да ја не радим ништа и да она има проблема? Ти бре к'о да си неки видовњак? Да нећеш још и руку да ти целивам? Ајде, склањај ми се!
Ту причи није крај, али пошто наставак није пријатан, предлажем да у својој меморији кликните линк: "једно слично искуство". Сигуран сам да претраживање неће трајати дуго.