Promena rezervnih delova

sa njima je život šareniji i opušteniji...
a ja sam prva?

meni bi za transformaciju bilo dovoljno da radim 30 sati nedeljno.

jel ti se dopada kako si ispala?

kakva si plavušica?

sam se i cenkala oko ociju.....2200 dolara... pre hrista...
zaboravili su tu da stave i laser hair removal...

ne bi me naterao bog otac da potrcim ujutru i uvece....

remont je svima nama potreban, ali prvo iz unutra.

setnja, ljubav, seks, cokolada, pozitivna energjia, opustenost, koncerti, bioskopi, setnja... zajednicko druzenje...vicevi, smejanje... zezanje kroz zivot. to je kljuc mladosti i vitalnosti.

"Seitensprung"!

Postoji jos uvek taj Restoran?

Poceo sam da gnjilim IZNUTRA.
To je mlogo opasnije.

dermoabrazija i botofuzija
zakon za lice. napred.
i postoji jos jedna fenomenalna metoda, god bless usa- narucis hranu za 7 dana, 1200 kalorija na dan, smrsas 1 kg nedeljno.

Nemam pojma šta je za muškarce zen budizam ali jedno od omiljenih mesta svake druge žene je frizerski salon.

Ako ćemo da se razvrstavamo, mene pribeleži u one koje mrze da odlaze u frizerski salon.
To je takvo gubljenje vremena, da reči nemam.
Mislim - idem, moram, hebi ga!
Ali svaki put se nerviram što mi po dva-tri sata pojedu, dva-tri sata koje sam mogla na mnogo pametnije stvari da utrošim.
Pre par meseci mi predložili šatiranje.
"Jeste, pa da me umesto 2-3 sata, držite 6-8 sati! Ne dolazi u obzir!!"

Mrzim frizere, u stvari frizerke. Niti ja razumem njih, niti one mene. To je prosto poredak stvari. Mrzim i frizerske salone, jer predstavljaju mesta u kojima vreme ne poštuje Ajnštajna (nema relativnosti, apsolutno sam svesna protoka svake neophodne, i istovremeno -besmislene sekunde).
Ipak, poštujem svaki atom magije, koja se tamo ponekad dešava. Meni se desila jednom u životu, u nekom zaboravljenom soc-realističkom hotelu, negde u Srbiji (Lepenski vir, ili nešto slično). Bila sam na nekom savetovanju, na koje sam krenula završavajući poslednje slajdove svoje prezentacije u kolima, uz put. Kosu, naravno, nisam stigla ni da pogledam. Zbog neke pretumbacije u rasporedu ispalo je da imam celo prepodne slobodno, pre mog izlaganja. Poštujući pravilo da je bolje da ja izgledam "ko' svet", nego moja prezentacija, skupim hrabrosti u uđem u frizerski salon u hotelu. Nisam ništa očekivala, samo da mi operu kosu i učine da izgedam pristojnije nego u momentu ulaska (kosa mi je bila takva da je taj zahtev bio apsolutno minimalistički). Pošto ništa nisam očekivala, uzela sam knjigu (mislim da beše Osmica K. Nevil, čitanje drugo) i sela. Sve vreme sam se, ne ispuštajući knjigu, samo premeštala sa stolice na fotelju i obrnuto, bez i jednog pogleda u ogledalo. Na kraju je ušla neka energična sredovečna žena, raspričala se, grdila radnice i stalno nešto mahala rukama. Priznajem, nervirala me je, jer me je ometala u čitanju. Kad je na kraju, prišla meni, u sebi sam se a momenat pomolila, ali sam bez reči i sa mučeničkom grimasom dozvolila da ona "udari finiš" (baš tako je rekla). Kad sam se na kraju okrenula prema ogledalu, bilo je to... moj Bože! Prvi i jedini put u mom životu, frizerka je od moje tanke i beživotne kose napravila TO! To nešto, što je u mojoj glavi uvek bila "ja-kosa". Nešto što nikada pre nisam doživela ni u jednom frizerskom salonu. Priznajem, da sam kasinije, bilo kada, bilo gde, naletela na takvu frizerku, ne bih je ispustila ni za živu glavu. Ovako, menjam frizerke, i one mene. Dok ne naletim na neku novu "pravu". odlazim kod frizera sa knjigom, čitam i ne gledam nigde, nadajući se da će se naći neka koja će sve skapirati i ponovo mi napraviti TO!
P.S. Da, svesna sam da zvuči kao stereotipna ljubavna priča. Kad je već tako, zanima me-kakav će biti kraj!

Volim prirodnost ....

Ok je promeniti neke stvari na sebi - tipa smršati ili ošišati se ili tako nešto.... Totalna transformacija - hm .... Pa ne znam - ja lično ne bi volela to da uradim....

Nemoj nikom da pricate da sam svracao.

baš volela da me zategnu opet na dvadeset osmu!

Imam 53. I stvari stoje dosta čudno.
Protokom godina u čoveku se ne menja njegov doživljaj sebe. Sebi sam ista ona ja od 35, 18.. bilo koliko. Sve se nekako slaže u tu jednu osbobu, koja se tokom vremena menjala i ostajala ista. Juče sam pričala sa jednom prijateljicom o mom drugu Ljubiši sa kojim sam pre četrdeset i kusur godina na karti Amerike videla tačkasto obeležene rezervate za Indijance, nakon čega smo odlučli da je naša misija da bilo kako, bilo kada (po mogućstvu što pre, čim skupimo novce) odemo u tu Ameriku i oslobodimo sve Indujance. I, ma kako to zvučalo, nije mi se činilo da je to dečji idealizam. Naprotiv, nekako mi je bilo žao što to nismo stvarno uradili. istovremeno, bila sam beskrajno ponosna zbog svih rezervata koje sam pokušavala da srušim tokom života i svih nasilja koje sam umela da mrzim.
Gde je u tome svemu izgled?
Kad se pogledam u ogledalo moram da priznam da je od prilično atraktivne ženske u dvadesetim, zgodne u tridesetim i prilično privlačne u ranim četrdesetim (glupavo mi je pristajanje na tu neku lažnu skromnost, kad čovek priča o sebi, pa to i ne radim) danas ostala žena koja izgleda nekako obično. Kosa koja više nema elastičnost, ni svežinu (zanimljivo je da isti šampon na kosu moje kerke zaista ima taj očekivani - čudesni efekat!), bezizražajno lice, one iste krupne, ali sada umorne i pomalo mutne oči ('oće to kod pušača, znam), bore koje ne vidim dobro bez naočara i taj neki glupavi efekat vezan za šminku: pravim te neke iste poteze, šminka je kvalitetnija nego nekad, a efekat je - našminkana žena. Ništa više, samo - našminkana žena. To je bez veze, zaista.
Da bih cela stala u ogledalo ono mora biti malo veće, jer je višak kilograma očit (već godinama priznajem da sada znam šta je celulit). I ta koža, koja je nekako vodenasta, kao da sam nekad davno bla potpljena u vodu, pa je sve sada nekako nabubrilo, a pomalo je i mlohavo (da!).
Zvuči gadno, zar ne? Zrelo za te neke generalne remonte.
Ali i nije. Volim sebe sa ovim nanosima godina. Volim kad moj čovek i ja, doterani i uspravni: ja u cipelama sa visokim potpeticama, tašnom i rukavicama (podrazumeva se da je sve u istoj, pastelnoj boji, tipa oker žuto, trula višnja, ili čak zeleno), u pelerina-bundici sa pravom lijom na obrubu (ne, ne želim da slušam priču o zaštiti životinja u svetu koji ne štiti svoju vrstu - ljude, niti svoju planetu imalo poštuje, jer se radi o sistemu, ali ne bih ovde o tome...), dobar parfem i ogrlica u boji cipela/tašne/rukavica; on u svom sakou tako dobro uklopljenom sa kavatom čiji čvor je po boji/dezenu različit od ostatka i košuljom koja je tako neupadljivo drske boje da pleni, u salonkama na čijem rubu se ogledaju svetla reklama pored kojih prolazimo... krenemo u izlazak. Njegova ruka oko mog struka grli veći obim nego nekada, naše ruke imaju tu meku i tanku kožu koja nagoveštava starost, ali sve to prija!
Prija drugačije i mekše nego ikada. I izaziva osmeh.
Ujutru ću opet ući u somotse farmerke (zimi), ili već platnene (leti), obući ću jednu od bezbroj majica sa Ajnštajnom, preko koje uvek ide raskopčana košulja, i staću pred svoje studente. Srećna što me nije briga ni za obim struka, ni za kosu, ni za bore. Strašno je dobar osećaj kad stanem pred njih i želim samo jedno: da im prenesem delić sveta o kome ne zanju tako mnogo, a (verujem) svašta bi bilo drugačije da znaju. Posle predavanja se, ponekad, osećam kao strašno star i umoran čovek (kad izostane ta "doba hemija" i razumevanje), a ponekad sam toliko puna energije da mi se čini da bih mogla sve da ih prestignem i niz i uz stepenice.
Sve u svemu, ti remonti su svakako doba stvar, ali nisu uvek potrebni. Promena režima ishrane, više kretanja, humaniji odnos prema sebi su takođe sjajna stvar i svi mi to ponekad radimo. Ipak, generalno: sjajno je biti živ, voleti i sebe i svet oko sebe i prosto živeti.
Udisati život punim plućima! A za to nije potreban nikakav remont. Pre će biti da je potrebna - hrabrost. Ili već takvo nešto.