Noć je vedra nad Srbijom

AleXandar Lambros

Previše dugo živim u postojebini mi da bih imao velikih iluzija o njoj. Naravno, lupao sam u šerpe i lonce, smrzavao se po kiši i vetru verujući da se borim za svoja najosnovnija građanska prava i elementarno ljudsko dostojanstvo, ostavljao protestne poruke na sajtovima CNN-a i BBC-a 99-te u vreme bombardovanja, strogo vodeći računa da mi se ne potkrade koja gramatička ili pravopisna greška, nek vide da nismo divljaci kako nas predstavljaju, da i mi govorimo jezike i koristimo internet; rezao srpsku etno muziku prijateljima iz inostranstva i poklanjao im monografije o našim manastirima objašnjavajući im da sopoćanske freske idu u vrh ne srpskog, ne vizantijskog, već evropskog slikarstva 13. veka, ("a to vam je nekoliko vekova pre nego što je Amerika uopšte i otkrivena", dodavao bih s neskrivenim ponosom), govorio im da je Gete učio srpski da bi mogao da čita srpsku narodnu poeziju, te da Njujork ne bi bio moguć bez Nikole Tesle, a on vam je, eto, bio Srbin, pa nek ga Hrvati svojataju koliko 'oće, smrtno se uvredio kad me drug Italijan koji je planirao da dođe na Evroviziju u Beograd pitao postoji li kod nas uopšte gay život ("pa nije ti ovo Kabul, znaš!") ....

Istovremeno sam se pitao hoću li ikada dočekati da vidim srpske gradove s urbanističkim planom, šporete i traktore povađene iz rečnih korita, kese poskidane s grana topola i jorgovana, kuće okrečene a bašte zelene i rascvetale, odrane ovce uklonjene kao reklame za drumske mehane, autobuse čiste i klimatizovane, banje pune matorih Austrijanaca i Izraelaca koji se brčkaju u srpskim lekovitim vodama, kugu i koleru iskorenjenu iz javnih toaleta, da u taksiju i liftu ne moram da molim da ugase cigarete, da haustori ne bazde na urin i pseća govna, da ljudi ne odvrću sijalice iz hodnika već, kad im zatreba, lepo odu u prodavnicu i pazare, da kupim avio kartu do Pariza za tridesetak evra kao svaki normalan Evropljanin ....

Uprkos svemu, verovao sam da je problem u menadžmentu jer riba od glave smrdi, zar ne? Mafijaši, lelemudi, demagozi, ološ zajašio pa nam ne da da živimo, sve će se promeniti jednom kad pametni, vredni i odgovorni uzmu stvar u svoje ruke i objasne ovom napaćenom narodu da je sva mudrost u malo reda i zakona i ponešto samopregora ... ništa više. I čim budu malo osetili kako lepo može da se živi i kako lepa i čista ova zemlja može da bude, neće biti moguće da nam se ikada ponovo desi ono što preživesmo.

Ali .... nijedan čovek nije ostrvo, što reče Hemingvej. Dođe i do mojih ušiju ponešto ma koliko se trudio da izbegnem svaki mentalno kontaminirajući sadržaj. I ovih dana pažnju mi privuče frka oko zakona protiv diskriminacije. I bogme se zapalim. Rasplamsa mi se društveno aktivistički žar koji beše zgasnuo pre par godina.

Za ponovno oživljavanje zanimanja za dnevno političke događaje ima da zahvalim popovima. Kako me fenomeni marketinga i imidža inače zanimaju, svaki put s najvećom pažnjom gledam kako se popovi odlično snalaze u ovom dobu medijske revolucije. I ne samo da se snalaze već im, o paradoksa, odlično ide na ruku. Jer, danas se, zbog brzine života i pregršta informacija, slabo čita a još slabije udubljuje u pročitano, ljudi jednostavno reaguju na slike. To vam s popovima ovako izgleda: stariji čovek, ozbiljnog i strogog izraza lica, sa dugom sedom bradom, u mantiji, tihog, smirenog i jednoličnog glasa, blagoglagoljivo vam prodaje muda za bubrege, tj. božije za ljudske zakone. A vi ste čuli da oni znaju starogrčki i latinski, istoriju i liturgiku, da tumače drevne spise i filozofe, a kako u školi jedva da ste pročitali nešto sa spiska obavezne literature, deluju vam užasno mudro i pametno. Tužna istina je da je teologija nauka o bogu, dakle ni o čemu. E sad, još kad se četiri takva mudraca okupe na jednom mestu i složno bogougodno zapoje, vi prosto nemate drugog izbora nego da se uplašite sumpora i ognja. Jer ako su i Jehova i Otac i Sin i Sveti Duh i Alah preko svoje zemaljske administracije (Budina se, za sada, nije oglašavala, pa još uvek ne znamo kakav je Budin stav po ovom pitanju), poručili da je homoseksualnost smrtni greh za koji slede samo večne muke te kazne u vidu razarajućih uragana, side, zemljotresa jačine preko 9 stepeni Rihterove, buđenje vulkana i otopljavanje Arktika, onda vam nema druge nego da ih sve pomlatite i istrebite (gejeve mislim) i najbolje bi bilo da počnete od sopstvenog dvorišta, da ne kažem kuće, demonstracijom, sasvim u hrišćanskom duhu, bezuslovne roditeljske ljubavi time što ćete sopstveno gej dete (ko zna šta ste bogu zgrešili kad vam je dete gej?!), unesrećiti neopozivom odlukom da ne možete, ni po koju cenu, prihvatiti njegovu seksualnost (dakle ni njega kao ličnost). Dete će vam biti nesrećno ali vi mu lepo objasnite da je to u njegovom najboljem interesu jer to je božja volja i da je vaš prezir i nerazumevanje zapravo za njegovo/njeno dobro. Jer, ako sam dobro shvatio, glavna briga vašeg jadnog boga jeste da neko svoju pišu slučajno ne gurne u pogrešnu rupu? Kakva čarobna kosmogonija.

Čega se sve nisam naslušao. Argument broj jedan - to je protiv božijih zakona. Kog boga, može li neko da mi razjasni? Evo, Zevs ne mari, i sam povaljuje koga i gde stigne.
Hoćete li, to me živo zanima, ako vam se dete poveri da je gej, izvući Bibliju il Kuran da mu pročitate par citata? Ne zaboravite onda i ovo - "Ako ko dođe k meni, a ne mrzi na svojega oca, i na mater, i na ženu, i na djecu, i na braću, i na sestre i na samu dušu svoju, ne može biti moj učenik" (Isus), ili pak neki mizogeni biser svetog Pavla o tome kako žene ima da ćute, slušaju i prate čoveka im. Želite da vam ćerka bude uzorna hrišćanka? Obavezno joj dajte da to pročita!

Borci za gay prava sprdaju se sa tradicionalnim verskim zajednicama. Da, pa? Što da se ne sprdaju? I tradicionalne verske zajednice srpdaju se sa zdravim razumom i nikom ništa. Ljudi koji se u javnim nastupima bore za gej prava su agresivni i nevaspitani. Nije valjda? I to ima herca da kaže neko u zemlji u kojoj su Palma i Selja Ilić legalnim putem došli na vlast. Za neupućene, Palma je gradonačelnik Jagodine (to vam je jedna gay free opština u Srbiji, na priloženoj mapi negde na granici žute i zelene trake) koji veruje da su Betoven i Šopen šatorski muzikanti iz vremena njegovog detinjstva. Dalje ... valjda vernici imaju pravo na svoje mišljenje? Imaju. Eno im crkve, džamije i sinagoge i nek propovedaju i misle šta im je volja. Međutim, nemaju pravo da svoje fantazije nameću kao referentne u jednoj sekularnoj državi. Ugrožava se javni moral. Opet ako sam dobro shvatio, javni moral biće ugrožen ako se dvojica mladića ili dve devojke pomaze ili poljube na nekoj klupici u parku ne strepeći da će im neka budala zbog toga rascopati glave? Dakle, javna demonstracija ljubavi ugroziće javni moral al političari koji vas godinama besomučno lažu i vozaju ko volove, pljačkaju vas i maltretiraju, "gazde" koje vas na svojim feudima drže na crno i eksploatišu, otpuštaju i ucenjuju, prete i pritiskaju, teraju da se učlanujete u partije da biste bili noćni čuvar u lokalnom vodovodu, prodaja ocena na fakultetima, "podmazivanje" od portira do direktora, ministri koji šutiraju novinare, monopol na sve i svašta i najskuplje mleko u Evropi, to ne vređa javni moral? Pa, alal vam vera, šta drugo da kažem.

Bilo je tu i vrlo inteligentne argumentacije. Evo, Palma ... Kaže čovek nema potrebe zakonom štititi nešto što je već zaštićeno. Gejevi, naime, već imaju pravo da u privatnosti svog doma rade šta 'oće, i dovoljno je što zbog toga neće na vešala, ko u Iranu recimo. Šta će više? Ali, ako se ovaj zakon donese, imaće pravo da svom poslodavcu otvoreno kažu da su gej. Mislim, da l' shvatate ozbiljnost opasnosti ovog zakona?! Neko će moći, bez da za to bude osuđen, da otvoreno kaže da je gej! Užas! U pravu je čovek. Odosmo u k...c, da ne kažem u Evropu.
Bilo je tu, sasvim u duhu tradicije, i pozivanja na teorije zavere. Zaverili se gejevi da razbucaju zdravo srpsko društveno tkivo! Neki frontovi su, poput modne industrije recimo, već pali, ali bitka još traje! Evo strejtaši se dobro drže u mašinskoj i auto industriji. Mišljenja sam da bi umesto što se upinju da strejtaše nauče da štrikaju, vezu, pletu i ređaju perlice, srpskim političarima pametnije bilo da upregnu kreativne gej potencijale svoje zemlje i stvore srpski Springfild i Mango i po svetu mlate pare umesto što mlate praznu slamu.

Ali, najbolja od svih je narodni poslanik Aleksandra Janković. Života mi, još dva tri gostovanja i gotov sam, pustiću bradu i okačiti brojanicu. U skladu sa hrišćanskom tradicijom (koja joj je referentna za sve pod kapom nebeskom) - kratke kose ofarbane u plavo, prigodno našminkana, u kratkoj suknji i na štiklama koje ističu njene lepo izvajane listove, Aleksandra elokventno sipa argument za argumentom. Zanemarite to što ne nosi maramu, dugu suknju i šminka se. Vladika Irinej nam je lepo objasnio kako crkva tradiciju unapređuje tako što s vremena na vreme dozvoli neka poboljšanja (uglavnom svakih nekoliko vekova, kad tradicionalna norma više ne može da izdrži pritisak vremena). Tako Aleksandra sad može da nosi minić, šminka se i farba u plavo i da bude poslanik i raspravlja o zakonima. Draga Aleksandra, došlo je vreme i da gej kaže da je gej, isto kao što vi možete da se farbate u plavo bez da se nekome pravdate, a da mu se ne desi ništa loše. Eto, o tome se radi. Ništa više. Neće Srba nestati zbog gejeva već zbog ratova i toga što nemaju leba da jedu i što je iz ovog vilajeta pobeglo sve što je imalo gde da pobegne. A vrhunac cinizma je priča o tome kako ju je zvao neki gej tražeći od nje da ga informiše kome i gde može da tuži ove borce za gej prava koji po televiziji sramote njegovo hrišćansko gej srce. Evo, mene zanima gde i kome mogu da tužim Palmu, Selju i naprednog Tomu što svojim idiotlucima vređaju moju srpsku, bogohulnu dušu.

Pre nego što završim. Margaret Čejni u knjizi "Tesla, čovek izvan vremena" (prev. Jović Bojan, Beograd : Kodeks, 1991.), iznosi mogućnost da je Tesla bio gej, čak i pominje izvesnog Ričmonda Pirsona kao njegovu moguću ljubav. Da vam skratim muke - nek bude da žena lupeta i izmišlja. Ali, pitam hipotetički - šta da je Tesla stvarno bio gej? Biste li ga se odrekli, dragi moji Srbi, ili biste i dalje deo svog nacionalnog ponosa temeljili na tom geniju čovečanstva? A šta ako je i despot Stefan Lazarević bio gej i "Slovo ljubve" je pisao za ljubavnika (kao što nam je u gimnaziji profesorka književnosti pomenula kao mogućnost)? Da li biste tu predivnu pesmu, biser srpske književnosti, izbacili iz čitanki?
Šta ako vam je sin/ćerka, brat/sestra, najbolji prijatelj/prijateljica, kum/kuma gej? Da li biste prestali da ga/nju volite? Da li bi vaše tradicionalno srce smekšalo od pomisli na šikaniranje kojima voljena osoba može biti izložena?

Noć je vedra nad Srbijom
Pod kapom pustom nebeskom
I kao da smo sami mi
Na svetu ovom ostali

Novo jutro dolazi
Šta nam ono donosi
Gde smo se zaputili
O ljubljeni moj, rođeni