Kad kažem NATO mislim SAD

  Čitam “nedeljnik” Petra Ignje u novom NINu pod naslovom Srbi, Rusi i Nato. Da mi je neko rekao da će u tekstu biti delova u kojima ću  se složiti sa čovekom, ili podržati ono što on napiše  rekla bi mu ……Što nema veze s time da mi je maznuo stilsku figuru o Buridanovom magaretu ili mi se pričinilo da me proziva :)   Ono što me je insporisalo da pišem ovaj blog  je  to što se radi o vrlo ogoljenom  tekstu. Ne kažem skroz  tačnom, samo ogoljenom, a to smatram dobrim.  

“Ne tako davno, Rusi su dosta jasno poručili Srbiji kako bi oni na Srbiju gledali radije kao na neutralnu, nego na zemlju članicu američkog vojnog saveza (Ono Nato običan je eufemizam). Amerikanci bi rado da Srbiju usisaju u svoju duplju, pod uslovom da prizna otimanje svoje teritorije, uhapsi one koje Hag traži i preda ih Tribunalu, bez obzira na to što glavni optuženici nisu državljani Srbije. Uslov stiže uslov, da je normalnom čoveku muka, jer zna da kraja nema. Za jednog pijanca ne postoji poslednja čaša, svak nova je poslednja. Ovo što ti ljudi rade, to nije humano , to je apsolutna imitacija čuvenog azijatskog načina mučenja poznatog kao “kap po kap” i sve što rade, rade naopako. ………Evo Buš preti novim ratom u Iranu!  Iran nije zemlja kojom bi se čovečanstvo, kao darom božijim, moglo ponositi, ali ta uporna dreka iz Vašingtona da će opet biti rata, to su prava đavolja posla.” 

Petar Iignja samo otovreno kaže ono što mnogi anto-NATO mešetari na našoj javnoj sceni sve vreme rade malo ili više uvijenije, sa skrivenim namerama ili iz neznanja ili što tako zaista misle, da je NATO=SAD.  A o tome šta misli o SAD, Ignja je bio  “više nego” očit. No, ono što i malobrojne  pro-NATO snage  ovde propuštaju da im spočitaju, i same upadajući u klopku pravljenja veštačke razlike između NATO i EU tamo gde je nema,  jeste da je ovakvo gledanje  na stvari direktna uvreda svih zemlja EU članica NATO, Kanade, Norveške i drugih koje nisu SAD a  koje jesu  u NATO ili sa njim imaju visok stepen partnertskih odnosa poput Japana i Australije.  

 Šta je i sam Bernar Kušner, francuski ministar inostranih poslova nedavno o Iranu rekao, Ignji i Co kojima novinarski zadatak i nije da srpskoj javnosti predoče neku objektivnu sliku geopolitičkih dešavanja, niti pogled iz jednog ideološkog ugla,  što je sasvim legitimno u novinarstvu,  pa sledstveno tome i predlog rešenja koji ne podrazumeva laži i velike previde, naravno nije briga. Očito je da nemaju ni  mnogo elementarnog novinarskog dostojanstva da provere bar lako  proverljive stvari. Njihova uloga ili ubeđenje su da SAD  predstave kao mračni i opasni monolit, nepromenjljiv u vremenu. To umanjuje i njihovu kritiku Bušove administracije, jer u pitanju nije kritički osvrt već druga misija. A spin doktori i republikanskih i demokratskih kandidata u novoj predsedničkoj trci u SAD,  zagovaraju mekšu liniju prema Iranu. Evo šta npr, kaže Ivo Daalder, između ostalog i savetnik Baraak Obame u svom novom tekstu  Restore Trust in America's Leadership , objavljenom u Democracy: A Journal of Ideas, Fall 2007


"As distasteful as it is, then, the United States has to complement its policy of sticks by offering Tehran some substantial carrots. First, there needs to be an unconditional offer to reestablish full diplomatic relations. If the United States could restore diplomatic ties with the Soviet Union 15 years after the October Revolution, it can restore them with Iran 28 years after the Islamic Revolution. Second, Washington should offer to normalize economic ties if Tehran limits its nuclear program and halts support for terrorist groups. Such an offer won't succeed in buying off Ahmadinejad. Rather, its purpose would be to exploit divisions within Iran and encourage the opposition. The Administration's open hostility to Iran has enabled Ahmadinejad to deflect domestic criticism of his government's many missteps and to silence pro-American voices. Supplementing the closed fist with an open hand can help reverse that dynamic."  

I od onih koji NATO ne vole iz  sasvim legitimnih pacifističkih ubeđenja čuju se ocene “agresivna mašinerija” koje ne odgovaraju  realnosti.  Koliko znate NATO intervencija koje su se odigrale!? I gde tačno!? Ko je u Iraku  i  Afganistanu tačno!? Koliko se ratovalo tokom hladnog rata? Šta bi detant? Kako se nositi sa terorizmom, proliferacijom nuklearnog oružija, trgovinom ljudima, ilegalnim migracijama, švercom droge, ako smo mala vojno neutralna zemlja? Od slučaja do slučaja? Sa različitim saveznicima, koji se sami sve više svrstavaju?

 Premijer Koštunica i Co su   izmene programa DSS na GO  pravdali i time  da je nemoguće pristupiti vojnom savezu koji nas je najpre bombardovao, potom ušao na Kosmet….Pa ako je tako, kako je onda moralno prihvatljivo održavati i  “samo” partnertske odnose sa tom i takvom  NATO  sotonom,  kako ipak piše u prezentacionom dokumentu o saradnju u okviru PfP ( to da ćemo održavati partnertske odnose sa NATO, ne da je NATO sotona)   koji je Jeremić nedavno odneo u Brisel !?  U ostalom šta je i sam PfP nego  NATO tvorevina!  I još nešto, možda mnogo bitnije.  U svom obrazloženju potpuno prevaziđenog koncepta vojne neutralnosti,  Koštunica je rekao i sledeće:  “ U krajnjem ishodu, to je razlika između slobode odlučivanja i  delovanja i odricanje od te slobode.”  Da opet i opet ponovim, jer vidim da mnogo  lako prolaze elementarne netačnosti oko NATO  u srpskoj javnosti, NATO odluke donosi konsenzusom svih svojih čalnica, koje i članstvom zadržavaju  svoj potpuni suverenitet.  No, ako je Koštunica, što mu ja ne verujem, kao i dalje za EU, onda bi  mogao razmisliti da li se  članstvom u EU možda gubi neki stepen slobode u odlučivanju. Tim pre što je upravo EU ta koja se sprema na sve objedinjeniju spoljnu i bezbednosnu politiku. Pa i na vlastite vojne snage! Ako je prespavao celu 2003, tokom koje su Francuska i  Nemačka, članice NATO, bile žestoko protiv intervencije u Iraku u koju je na kraju otišla Koalicija voljnih a ne NATO, neka se probudi bar oko stvaranja EU vojnih snaga.  

U tom smislu je Ignja mnogo obavešteniji i mudriji od Koštunice. Ne znam samo zašto kaže  “mi” i na koga to misli, ali  evo  šta kaže:  “ Nama se čini da Srbija mora da odluči ko je njen glavni saveznik-da li je to Rusija ili je to Zapad? I da to svetu saopšti. Ne može Srbija imati dva ravnopravna saveznika, jer toga u svetu još nema. Dakle, sa svima se sarađuje, trguje, prijateljuje, ali glavni saveznici postoje. Zar Nemačka  nema odlične odnose sa Rusijom, ali niko ne sumnja da je Amerika njen glavni saveznik. ”  Potpisujem.  “Nama” se čini da Ignja i Co vrlo eksplicitno kažu i ko taj glavni i strateški partner Srbije treba da bude, jer onaj ko se “đavolskim poslovima” bavi to sigurno neće biti, zar ne.    

A VK i DSS koji se zalažu  za unutrašnju civilnu kontrolu nad  međunarodnim mirovnim vojnim misijama i uže, deo oko suprotstavljanja  DSS člasntvu Srbije u NATO, stavili su   u predlogu svog novog programa ne u sekciju o spoljnoj politici ili bezbednosti  i regionalnoj stabilnosti ili tako negde nego u sekciju o Vojsci! Šta se tu, pa Vojska, pita!?  Pusti snovi DSS ili stranputica autoritarnog režima na koju nas gura.  Pogledajte i  DSS  sporazum o saradnji sa Jedinstvenom Rusijom. Cenim transparentnost, al se pitam šta bi bilo kad bi DS ili LDP tako nešto okačili, kolika bi se CIA kinta odma zavrtela u javnosti

Neka je bar došao dan da Generalštab  Vojske Srbije napominje da izjave stranačkih funkcionera o NATO-u nisu zvanična politika. "Evroatlantske integracije su proces, a ne da li smo ili nismo u NATO-savezu. U ovom momentu postoji opredeljenje države i ono podrazumeva aktivno učešće Srbije u NATO programu Partnerstvo za mir." Načelnik generalštaba Ponoš je još rekao da ga zanima samo zvanična politika vlade, koja je predstavljena u Skupštini. Vojnički neutralno. Šteta što se ministar Šutanovac ne ponaša onako kako njemu pripada-kao političar. Jer on nije vojnik kao Ponoš, on je na političkoj funkciji i sme da kaže da je NATO pre svega  politički savez i da će se odluka donositi na političkom nivou. To što je odvalio da je NATO jači od UN bilo je nemušto i politički štetno. Jer nije NATO jači od UN nego se svet, o čemu je ovde već toliko pisano, ponovo deli na politički istok i zapad što otežava rad UN i dovodi ga u sve apsurdniju situaciju. A članice NATO i bliski saradnici su politički zapad. Pa ako je već teško prevaliti da su u pitanju stabilne liberalne demokratije ( ja termin koristim više u smislu na koji se u Americi on korsiti) može da doda i socijaldemokratije. Možda  mu onda portparol Demokratske stranke Srbije Andreja Mladenović neće moći drsko i netačno  odgovarati:  "Sasvim je izvesno da nijedan srpski vojnik neće biti poslat u Irak i Avganistan. Ne postoji ni teorijska mogućnost da DSS dozvoli da Skupština Srbije donese odluku o slanju makar ijednog jedinog vojnika bilo u Irak bilo u Avganistan.”. No, ministar Šutanovac je, i pored ovih propusta uintervjuu u prethodnom broju NINa ipak najbliže iskrenom ideološkom i geoplitičkom  stavu zašto Srbija treba da bude u NATO.

  Ono što je meni čudno a smatram bitnim je zašto ćute ili su vrlo tihi drugi “usual suspects”. Ignja kaže da u Srbiji postoje stranke koje  naginju “atlantskimevro” integracijama. “Neke otvoreno, gotovo bestdno, dok troše njihove pare….” Videste li vi nekog takvog na sceni? Ja ne. Iskreno, očekivala sam mnogo  sistematičniji i intenzivnoji stav LDP tokom cele anti- NATO kampanje koja jeste i anti-američka. 

 A tek od Atlantskog  saveta Srbije! To je BTW   nevladina i neprofitna organizacija koja je osnovana da bi ispunila dva osnovna cilja: prvo, da u Srbiji promoviše evroatlantske ideje i podstiče aktivnosti na uključivanju naše zemlje u evroatlantske integracije i drugo, da promoviše interese Srbije u evroatlantskoj zajednici i da, na taj način, trajno podržava spoljnopolitičku orijentaciju naše zemlje. Na sajtu imaju neku vest o saradnji sa Vojnom akademijom od 12 septembra, a poslednja vest pre te je od 28. jula. Kao da se u međuvremenu ništa što se njihove misije tiče nije dešavalo. Imate na sajtu i spisak članova, pokušajte da nađete neku njihovu individualnu izjavu ili osvrt na ovaj anti-NATO talas. Ovo je ozbiljno pitanje ne samo njihove „moralnosti“ koja se navodi kao uslov za članstvo u spomenutom Savetu!  i stvarnih namera učlanjenja, već pre svega  za njihove finansijere.  Sad što Ignja i Co neće javnosti da kažu ili ne znaju ili namerno izvrću da postoje udređeni uslovi pod kojima je sasvim legalno i u skladu sa Ustavom primati donacije iz inostranstva i da se za to plaća lep porez ovoj  državi, druga je stvar. 

 A vi? Kad kažete NATO, na šta  tačno  mislite?