Ovo bi bila poruka i poziv i radnika koji su ostali bez posla i preduzeća koja su pred bankrotom. Ne treba isključiti ni da je Vuk Drašković mislio i na svoju stranku, koja će morati da se okrene socijalnim problemima umesto arheologiji, ako hoće da opstane.Pod motom»svi smo mi pomalo socijaldemokrate»Kongres Rasimove SDPS okupio je, kao goste, do sada najviše političkih lidera i predstavnika stranaka od  desnice do slabe levice.

Lepo je da su svi na jednom mestu, a da se ne svađaju. Još lepše što su svi pokazali da izgleda shvataju da  socijalno pitanje ne bi trebalo da bude stranačko već opštedruštveno. a biće još bolje ako se svi potrude da se takmiče ko će narodu obezbediti da se izvuče iz sadašnje i ne zapada u dublju krizu.

U Houstonu,na radost malisana,te zalost  vozaca, je 4 decembra pao snjeg.  Leprsave Pahulje su  prava rijetkost u gradu cija se klima naziva sutropskom. U zadnjih pet godina snjeg je posjetio ovaj grad tri puta. Prije toga nije ga bilo   decenijama . Protivnici  teorije  globalnog zagrijivanja bi  ovu  neobicno  cestu pojavu snjeznih pahulja nad palmama meksickog zaliva sveli pod  efekat globalnog zahladjivanja.

Pahulje I palme nisu najveci contrast najveceg grada najvece savezne americke drzave Texas (ako ne racunamo Aljasku). 

Ako je New York prva asocijacija

Katarina Petrović

U utorak, 15. decembra 2009. EROTSKA EMISIJA NOĆNOG PROGRAMA "DVESTADVOJKE"  "Hajde

Nigde razvoj fotografije nije toliko upadljiv kao u astrofotografiji. Od bledunjavih, mutnih flekica iz 19. veka stigli smo dovde:

Ovo nije snimak Svemirskog teleskopa Habl, ako ste tako pomislili. Fotografiju je napravio Matija Pozojević iz Zagreba (http://www.hrastro.com/).

vest

Na fejsbuk stranici otvorenoj povodom fizickog  napada na premijera Berluskonija  1000 upisanih posle sat vremena...bezobzira na opstu osudu italijanskih zvanicnika komentari govore o uzvracanju udarca, o uhapsenom atentatoru kao svecu. Milano je bio svojevremeno centar politickog nasilja ekstremnih grupa, vanparlamentarnih grupa. Ne ponovilo se...

Sećam se, kao da je  juče bilo, a bilo je to poodavno. Mislim da sam bio pri kraju drugog razreda gimnazije prirodno-matematičkog smera. Dakle, kažem ja mom ocu, sada već odavno pokojnom, Bog da mu dušu prosti, da mislim da je došlo vreme da počnem da se brijem. Što na bradi, što na brkovima u mojoj sedamnaestoj godini imao sam po 16 dlaka u 8 redi, al hebiga hteo sam da se brijem, da budem odrastao, muškarčina, šta li. Smiren i ćutljiv, kakav je uvek bio i kakavog ga se sećam, otac mi ne odgovora ništa.

...- Milslim da sam ipak mrtva - rekla je Žilijet Froasi toliko glasno da joj se u trenutku učinilo da je to neki tudji glas i osvrnula se da se uveri da je zaista sama. I bila je sama. Stajala je, činilo joj se, čitavu večnost u nekom prilično sivom hodniku o kome u stvari ništa ne bi moglo da se kaže....

Odmah da vas upozorim, ovo je užasno dugačka priča, ne radi se ama baš ni o čemu aktelnom i u njoj nema ničega što bi moglo da zaintrigira prosečnog čitaoca (medju kakve spadam i ja) net sranica koji samo preleti preko tekstova ako nisu

 Kada je blagi bog delio toplinu, empatiju i mentalnu živahnost, očigledno je da je jako pazio ko će mu sedeti u prvim redovima. Tako su se Tamo našle i neke, meni veoma drage Face :
Vlasta, Bili Piton, Skyspoter, Jelena Gall, maksa, vishnja, darkonduty, Jack Bauer, Margitina Mama, omega (i, zamalo - Srki Pajić) priznaćete da predstavljaju jako dobro društvo.
 

Završavao se najkrvaviji i najbesmisleniji od svih besmislenih ratova koje je svet video. A to je bio tek početak. I svet je bio gladan. Sigurno da je bio gladan - zemlja u Evropi natopljena krvlju, a ova ovde ostavljena sama dok su momci ratovali za kralja i Britaniju. I virus influenze je uzeo svoj deo. Ko je već živeo u 1918-toj možda radije ne bi, ali oni koji su se tek rodili imali su nimalo lak zadatak da u jednom takvom vremenu prežive. Kažu da su i zime tada bile hladnije.

O kako li me je iznervirao jucerasnji tekst Teofila Pancica na Pescanikovom sajtu...

Nisu tu u pitanju njegovi dubiozni stavovi ili zivopisni stil pisanja, radi se o potpunom potcenjivanju, cak zanemarivanju, citoceve inteligencije i njegove sposobnosti pamcenja. Zrtvujuci sav svoj integritet (ako ga Pancic ima, ako ga je ikada imao) Pancic, samo da bi jos malo popljuvao po NSPM-u, pokojnom Patrijarhu Pavlu i pokojnom Miloradu Pavicu, dovodi citaoca u zabludu da NSPM vodi neku kampanju protiv trojice autora saradnika Pescanika - Teofilu Pancicu, Svetislavu Basari i Ljubomiru Zivkovu. U ovom tekstu Pancic svoju tiradu pocinje sledecim recima:

Washington, DC, Metro stanica hladnog januarskog jutra 2007.g. Čovek na violini svira Bachovo delo nekih 45 minuta. Za to vreme, približno 2.000 ljudi prodje stanicom, većina na svom putu na posao.

3 minute nakon što je počeo sviranje, sredovečan čovek uočava muzičara koji svira. On usporava korake, zaustavlja se par sekundi, a zatim žurno odlazi kud je namerio.

4 minute kasnije:
Violinista prima svoj

Trideset drugi na listi 100 najznacajnijih ljudi na svetu, vajar Anthony Gormley, vraca ljude u kontekst pejzaza.

Prvi put sam ga videla u Liverpoolu na Plazi Crosby, 3 milje zapadno od Royale Seafood Docka. Vojsku gvozdenih ljudi zagledanih u Irsku oko kojih se provlacila plima I oseka.

Gormley-jev najnoviji rad "One and Other" mozete videti na Traffaglar skveru.

Hondžu Ko (Harold Hongju Koh), predstavnik SAD na Međunarodnom sudu pravde u Hagu, bio je predmet zanimljive telefonske rasprave između predsednika Borisa Tadića i ministra inostranih poslova Vuka Jeremića...

BORIS TADIĆ: Ko je predstavljao Amerikance?
VUK JEREMIĆ: Ko.
BORIS TADIĆ: To te i ja pitam. Ko

VUK JEREMIĆ: On je.
BORIS TADIĆ: Koji on?
VUK JEREMIĆ: Ko.
BORIS TADIĆ: Čekaj, izgleda da se ne razumemo. Ko je juče govorio u Hagu ispred države koja se zove SAD?
VUK JEREMIĆ: Tačno, Ko.
BORIS TADIĆ: Mislim, kako se zove čovek?
VUK JEREMIĆ: Ko.
BORIS TADIĆ:Hoćeš li ili nećeš da mi odgovoriš na prosto pitanje. Ko je juče zastupao Ameriku?
VUK JEREMIĆ: Ko.
BORIS TADIĆ: Hoćeš ili nećeš?

Već više od mesec dana selo Badnjevac, u okolini Kragujevca, nema vode. Već više od mesec dana 351 domaćinstvo ovog sela snalazi se kako zna i ume, jer je voda u seoskom vodovodu, nakon svih upozorenja zdravstvenih inspekcija, zatvorena. Razlog je, zvanično, veliki dug propalih seoskih preduzeća, koja vodu plaćala nisu. Ipak, veći i realniji razlog je to što je ta voda, već godinama, tako zagađena da ne samo da se ne preporučuje za piće ili kuvanje, ni za ljude, ni za stoku, već ni za zalivanje bašti.

1165 ljudi u srcu Srbije nema vodu.

Na prostoru gde još uvek emotivno, mitsko i nacionalističko ima dosta uporišta, prava je hrabrost odvažiti se i uraditi ili reći nešto što od toga odudara.

Predsednik Tadić je već nekoliko puta rizikovao da zbog razumnih i hrabrih postupaka bude napadan, počev od izvinjenja, odlaska u Srebrenicu i najnovije poruke Srbima u regionu da moraju da budu lojalni građani u zemljama u kojima žive i da samo tako mogu biti most dobrosusedskih odnosa. Razumno, jer Srbija može najviše pomoći Srbima van Srbije ako sa državama u kojima žive ima što bolje odnose.

Ovo je, činimi se i ključni stav za regionalnu stabilnost i bezbednbost, što je naš interes i obaveza. Da je nekadašnji predsednik Srbije to izgovorio i tako mislio 1989, 90, i 91.godine, verovatno bi rasplet jugoslovenske drame bio drugačiji i verovatno Tadić danas ne bi morao to da ističe jer bi se podrazumevalo.

Sviđalo se to nekima nama i nekima njima ili ne, ni mi ni oni iz regiona pobeći ne možemo.