Da li znate kako izgleda kada krenete na susret sa nekolicinom ljudi iz svoje generacije  posle ko zna koliko proteklih dana?

 U borbi sa sopstvenim predrasudama i mislima koje se cesto zalete ka tome da ce mi negde biti dosadno, dolazim u Sansu.Ima nas dvadesetak.Vrlo brzo shvatam da sam u izdvojenom svetu van vremena gde svi prisutni nose sa sobom neku divnu energiju.Razgovaramo lako i bez trunke naprezanja.

 Devojke(zene) izgledaju sjajno, lepo obucene, doterane, muskarci svi do jednog kul, smekeri.

 Oko ponoci  zatvara se Sansa, ocigledno vise nema

Izvinjavam se zbog nabacivanja teksta bez nekog plana, ali nekako gre'ota da se na b92logu ne isprate prebogati sportski dani (u narednih mesec i po :))))...

Evo Jokan i Mitar (i Šahid Kan ako se tako zove) upravo uveli Fulam u Premijer ligu. Jokan je ponovio uspeh od pre neku godinu sa Votfordom, a pošto se danas sve gleda kroz pare, dostignuće je još vrednije kada se zna da je klubu obezbedio desetine miliona funti od prava TV prenosa PL. 

Uskoro počinje i finale Lige Šampiona između branioca titule Reala (za koji verovatno niko osim sitnih klinaca ne navija) i Liverpula za koga svi (iz ne baš najjasnijih razloga) navijaju. U onim opskurnim najavama gde se sve banalizuje i timovi svode na pojedince, ovaj duel bi bio najavljen kao duel između trenutno najboljeg fudbalera na svetu - Mohameda Salaha i marketing mašine - Kristijana Ronalda :) Finale sudi naš sudija Milorad Mažić sa svojim pomoćnicima.

Sutra u 15:10 je F1 trka za veliku nagradu Monaka

Sutra počinje i Rolan-Garos, Troicki i Dimitrov otvaraju progran na Šatrijeu u 11h.

Detaljnije u komentarima!

Sportski pozdrav

 

Oliver Frljić

 

Boris Dežulović 

 

Vladika Grigorije 

 

Woody

Važi priča je da je Beograd prljav grad i to veoma zaprljan. Na ulicama, trgovima, parkovima, u haustorima zgrada, posvuda je đubre, kese, pikavci, hartije raznih boja i formata, izmeti kućnih ljubimaca ali ima i starih građanima nepotrebnih stvari, nameštaj, crkli aparati i svašta još. Okolo grada, uz saobraćajnice divlje deponije veoma raznovrsnog otpada, građevinskog, poljoprivrednog i rečeno pojednostavljeno svega što više građanima i preduzetnicima nije potrebno te se toga ratosiljaju ostavljajući bilo gde pa to čini da prilazeći Beogradu biva jedan sasvim posebna ugođaj za ljubitelje neobičnosti.

je jedna od najgorih stvari/situacija u životu! Čekanjem čovek obesmišljava svoje postojanje, Beket je to maestralno prikazao u Čekajući Godoa. Istina je da smo bili primoravani na čekanje, onih devedesetih godina, ne ponovile se a evo ponovo se javljaju, ulaze na vrlo velika vrata, dakle, devedesetih godina kada smo ustajali u cik zore i čekali u već formiranom redu za litar mleka i kilo hleba! Bivalo je tada još mnogo kojekakvih čekanja od kojih mi se smučio život pa danas kada vidim više od tri osobe pred kasom u samousluzi, odustajem i odlazim u drugu, treću... No

Nakon 20 godina postojanja, Kanal 9 kao jedina novosadska televizija na kojoj je mogao da se čuje i glas opozicije, ali i reči kritike na račun aktuelne vlasti danas je likvidirana. Preduzeće Emisiona tehnika i veze ugasila je signal ove televizije zbog dugovanja od 2,5 miliona dinara iako su dugovanja države Kanalu 9 po pitanju neisplaćenih dugovanja na osnovu sudskih presuda višestruko veća od navedenog iznosa. Otuda, sledi logično

Sa nama je već ravno dve godine. Skroman, pametan i nezahtevan: Korni nas je sasvim pripitomio i osvojio. Juče, međutim, prilikom njegovog redovnog plivanja Kornijevo beživotno telo pronašli smo utopljeno, na samom dnu njegove posude za plivanje. Iako obično pliva i do pola sata - ovaj put tokom nekih petnaestak minuta dogodilo se nešto nama i dalje neshvatljivo. Odmah pošto smo ga pronašli, bez ikakvih znakova života, oklembešene glave, beživotnih udova - pristupili smo reanimaciji: veštačkom disanju, lupkanju oklopa, okretanju s glavom nadole kako bi nekako ispustili vodu iz njegovog naduvenog tela. Nekih desetak minuta prvi put je otvorio usta, a zatim ponovo klonuo. 

Divlji graditelji nisu posebni ljubitelji zidanja ali su bili prinuđeni na takovo delovanje jer ih je država ostavila na cedilu. Počelo je davno, to građenje bez dozvola, bez komplikovane i opterećujuće a i skupog pribavljanja svakojake papirologije, uzurpacijom tla i preparcelisanjem njiva u dvorišta. Hrabra je to bila odluka graditelja da se u akciju krene, doći do parcele za gradnju svog doma, putem koji je država odredila nije bilo moguće jer je zaboravila da u gradske planove uvrsti zone gde bi se individualne kuće gradile po meri potrebitih kojih je zaista bilo veoma mnogo, pa onda procedure, trebale su i neke pare koje namereni graditelji nisu imali u dovoljnoj količini i onda su oni uzeli stvar u svoje ruke. Kupovali su njive na obodu grada i zidali, malo po malo, zid po zid, useljavali se u podrume a preseljavali se u prizemlje kad bi ga izgradili zavisno od para kojima su raspolagali. Bila je to borba za opstanak, državu to nije posebno ili bar dovoljno interesovalo, naprotiv, napravila je neke zakone i pravila koja su graditelje ometali i svrstavali ih u nepodobne i narušioce društvenog sistema, čak i kao učinitelje krivičnog dela. Infrastrukturu i ulice su sami pravili, takođe na divlje, a onda, kada su neki izbori nailazili država bi im izgradila malo kanalizacije ili dovela žice za struju, stavila malo asfalta, ali ih i dalje nije priznavala. Ta dvoličnost traje i dalje, čak su i doneti kvazi propisi koji navodno olakšavaju legalizovanje zgrada zidanih bez dozvola što nije u praksi pokazalo neki rezultat ali divlje građenje je i dalje rešenje za mnoge kojima je stanovanje potrebno.

... draga, dragi, druže stari .. nije bitno.

Igrom slučaja mi pali na pamet oni kučići sa šiškama preko očiju ponekad gde ne znamo šta im je napred, a šta nazad. Tj setio sam se i karikature gde je gospođa dovela kuče na pregled i veterinar kaže da je kuče u odličnom stanju s obzirom da je od prošlog pregleda bilo primorano da ide natraške pošto mu je na pogrešnoj strani vezan povodac.

Pa onda imaju i ona škotska goveda, poniji i lame razne, a umemo i mi, nekopitari, humans skoro, da se okitimo šiškama, što da ne, većini lepo izgledaju.

Šiške su mi, ovom prilikom, metafora, radije nego paralela, procesa gde nam do nekog trenutka ne ometaju pogled u svet, a onda, kako polako kaskamo kroz delove dotičnog one neprimetno padnu na oči - što je, samo po sebi, isto metafora, tj umetnički derivat nečega što bar nekima od nas samo pokriva bubuljice na čelu, ništa više.

Čim se otope zimski snegovi ili temperature dotičnog godišnjeg doba konačno dobiju pozitivnu temperaturnu konotaciju, vlasnici pasa se prisete dve napasti: krpelja i Popinog praseta.

Krpelji su baš kao što im kaže prosto krlje jedne, kače se na sve toplokrvno i vampirski prehranjuju. Nekada ih nije bilo toliko, bar koliko me sećanje služi, naročito kad ga potkrepi činjenica da sam u selu rasla. Zbog toga sam iz trava, travuljina, sa drveća i iz žbunja izlazila samo kad me mrak natera ili urlanje nadležne rođačke osobe zadužene da me, tokom bivanja u ruralnim uslovima, održi u jednom komadu. Buva se sećam, bile su dosadne kao buve i zbog njih su nas trebili kao primatsku mladunčad. Ali, to je druga priča. Oni krpelji...da...kačili su se na pripadnike životinjskih sorti, retko na ljude, a do vremena moje odraslosti nisam ni znala da mogu da raznose boleštine. Kladim se da je to neko zapatio pa pustio. Znam da mi ta teorija ide na račun sumnje da bolujem od teorija zavere, ali nemoguće je da su ti krpelji od pre tridesetak godina postali strava nad stravama, a da ih do tada niko nije, sem poslovično, pominjao. Da je krpelja, pa još zaraženih, toliko bilo kad sam ja odrađivala detinjstvo, teško da bih isto uspešno preživela. Za razliku od njih, krpelja, Popina prasad su od vazda bila tu i to ne samo u selima, nego i u gradovima. Zapravo svuda gde se nešto zeleni.

Šta je grad i čiji je grad? Sa pravom je Inicijativa za (ne)davimo Beograd postavila to pitanje svima u gradu, vlastonoscima i građanima i očekuje se odgovor koji bi bio od pomoći da se prvo razume o čemu se radi a onda i zaustavi ili bar zastane sa različitim formama gradogradnje i gradorušenja koje su što se tiče Brograda na putu da izmaknu kontroli. Ovde je mnogo toga što

povedite racuna da budete originalni.

Ilustrovano. 

Grad traje, troši svoje vreme, korača kroz dane i godine davno zacrtanim stazama, trpi i podnosi događaje koji mu nekada ne idu u prilog, sputavaju ga, zaustavljaju ali to koračanje se ne može prekinuti ma šta nasilnici ili oni bez razumevanja gradskog bića i koji misle da mogu sve promeniti ne gledajući započeto od nekih koje su zamenili na mestu gde se odlučuje. Ma šta oni, ti nerazumnici