(из дневничкогми циклуса - Докона размишљања)
                        мрак пада брзином светлости (г. И.Мандић)
поклоник сам ноћи...тада живнем и постајем ја за разлику од дана када сам бледуњава сенка себе исцрпљен у апоријама и еуфемизмима условљених грађевинско-теренским активностима. ноћ припада темама из ближе или даље прошлости, када се побегне у ескапизам, оде у сферу маштања, у паренезу, к'о црв (... што јабука трулија, ...            то он срећнији)

 тјст када се скрајнем од кординатнoг система свеопштег лудила окружења.

Šta se tada desilo?

Probijanje teške kapije tamnice balvanom trajalo je celih deset godina. Kad je kapija probijena izmešali su se tamničari i utamničeni. Jedni su jurili ovamo, drugi tamo. Na kraju su se spojili u jednu masu, usplahirenu. Jedni zadovoljni što su oslobođeni, drugi zadovoljni jer ih ovi oslobođeni nisu dirali uprkos desetogodišnjim mučenjima. 

Težina kapije, ali i težina balvana stvorili su generaciju umornih. Stvar je potrajala jedno vreme, na onom početnom poletu zbog otvaranja kapije. A onda se kapija zatvorila opet, sama od sebe. Zaboravili

Na Netfliksu je nedavno prikazan dokumentarac “Socijalna dilema” ili “Dilema društvenih mreža” u kome su se verovatno po prvi put na istom mestu našli rodonačelnici gotovo svih poznatih društvenih mreža, kako govore o osnovnim idejama i principima koji su u njih ugrađeni. Odnosno, o njihovoj dobrobiti, ali jednako, ako ne i više, i o opasnostima koje sa sobom nose.

КУЛТУРНО-ПРОСВЕТНА ЗАЈЕДНИЦА БЕОГРАДА

Генералном секретару КПЗ и Председнику жирија ЗБ

 Поштована господо Ајдачићу и Аврамовићу.

Присуствовао сам данас, на средини прве галерије, 49. додели награда Златни беочуг (за трајни допринос култури Београда) и Повеља, као један од многих ранијих добитника Беочуга

Sreca je veca samo kad se podeli sa drugima!

Da li vam se ikada dogodilo da se nije dogodilo?

Milanska Skala ispunjena  do poslednjeg mesta… jun 2019. godine… orkestar na pozornici… instrumenti naštimovani… publika u iščekivanju… na pozornicu izlazi pevač sa gitarom… obraća se publici... izvinjava orkestru… skida leptir mašnu i oslobađa grlo… par akorda na gitari… a zatim anđeoski glas… malo je reći anđeoski, božanski… iz zapozorja gleda ga, ne bez sete, jedan od tri najveća tenora našeg vremena.

Estragon je Tragajući za izgubljenim vremenom, Čekajući Godoa, Radeći zadatke iz marljivosti, osećao da će proći Sto godina samoće pre nego što upozna Ljubav u doba kolere. Utrnulih nogu ustao je da ih protegne, zakoračio je u Baštu, pepeo, ljubazno je pozdravio Gospođu Dalovej u Vrtu sa stazama koje se račvaju. Skoro je naleteo na Pukovnika koji mu se požalio da nema ko da mu piše. Pogled mu je pao na obližnji zid, ugledao je Portret jedne ledi, što ga je asociralo na Sliku Dorijana Greja.