Uz svu ovu kakofoniju razgovora o Koronavirusu meni se vraca pitanje : Ko smo mi jesmo li samo posude u kojima DNK putuje kroz veme ili i nasa iskustva definisu ko smo mi.

Pomenuh na drugom blogu seriju "Counterpart" koja govori da su nasa iskustva  itekako vazna.

Druga serija je "Orphan Black" mnogo "laksa" ali serija koja definitivno tvrdi fuck Experience , DNK je sto odredjuje nase zivote ma sta ti pokusao.

Poslednjih par dana mi je apsolutno jasno.

Kao i uvek, to je

Moja divna drugarica, prijateljica, rod rođeni, pre neki dan dok smo pušili ispred Narodnog Muzeja posle razgledanja izložbe Jana Fabra i čekajući moju bolju tričetvrtinu da izađe, videvši me sa štapom, pitala me je da li je to toliko ozbiljno? Odgovorio sam joj da su me stavili na listu za ugradnju veštačkog kolena. Ajao, rekla je ali ako će ti biti bolje onda uradi to. U to izađe moja bolja tričetvrtina. Izljubiše se i zagrliše. Raspričasmo se, pridružiše nam se deca pokojnog nam prijatelja, prelepi, visoki, brat i sestra. Kad oni odoše naiđe i žena

U studiju "Dvestadvojke"

A onda su zlotvori najpre "skinuli" glas Duška Radovića.

Gost autor: Jovana Milić

Uz dopuštenje dr Jovane Milić prenosim njeno pismo o izbijanju lokalne epidemije COVID-19 (bolesti izazvane koronavirusom SARS-CoV-2) na severu Italije.

###### Najnoviji izveštaj od 23.02. na kraju teksta ######

------

Modena, Italija, 21.02.2020.

Italijanske vlasti su pre tri nedelje bila previše samouverene kada su rekle da drže sve pod kontrolom time što su prvi uveli zabranu letova iz Kine i u Kinu (mada, za sada se čini da zabrana ne igra veliki udeo u onome šta se dešava trenutno u Italiji). U samo 2-3 dana, Italija je skočila sa 4 slučaja na 20.

 Sjećate li se mozgalice sa Alisom i dvoranom karata?

E, onaj sunčevi zrak koji vas je izbavio od tamo bio je suviše  slabašan. Izgleda da je napolju bilo oblačno, te zrak nije bio dovoljno sjajan da potpuno otvori ogledalo, pa ste se umjesto u svojoj sobi, našli u hodniku zatočenih karata.

 Vinsent 

            Tako sam jednom pukao od smeha kada me je jedna drugarica/bivša devojka upoznala sa Vinsentom Šojićem. Lik me je verovatno instant zamrzeo. Odličan slikar. Sin kamiondžije koji je emigrirao u Kanadu. Na pola te žurke hteo sam da odem kući.

            Poslednje tri godine živim u centru. U leto sve vrvi od turista. U zgradi je hostel. Oni tu žive nekoliko dana pa odu. Ne želim komplikacije. Nikada nikoga ne bih prebio. Dobro, sebe ponekad. Nemam što se kaže nacionalni sentiment. Ali imam sentiment.

            Hodnici odzvanjaju kao da smo u praznoj bolnici. Čujem povremeno kako ih spopadaju, sadisti prokleti. Mene nikada ne pomešaju sa strancem ali jedva čekam. Kada me ushićeno pitaju domicilni radoznalci ’Where are you from?’ spremam se da kažem: I’m from… Sick.

Dani su sačinjeni od sati, minuta, sekundi, mislio je dok je Coregom prčvršćivao zubnu protezu. Nasmejao se, nisam otkrio toplu vodu ili rupu na saksiji. A godine? Meseci, nedelje, pa opet dani, ma dosta s tim! Očajnički je čeznuo za kafom! Pristavio je električnu džezvu i kada je voda provrela, sipao je dve kašičice kafe, voleo je da prva jutarnja bude jaka. Izašao je na terasu, poneo kafu i cigarete, zavalio se u stolicu, prethodno je stavio jastuče da bi mu bilo udobno. Zapalio je cigaretu ali nije uvukao dim pre nego što je otpio gutljaj kafe. Navika? Pogledao

29. januar

Iako sam skoro deset dana u Čileu, nisam baš imala prilike da upoznam prave Čileance, da steknem neki određeniji utisak o njima. U nekom od tekstova pomenula sam da me Panamerika, ruta kojom se krećem, najviše podseća na Camino de Santiago - mnogo putnika, nomada, stranaca uopšte, a lokalno stanovništvo naviklo na njih i manje-više sve gleda kroz turizam. Međutim, čak i tako, počinjem da polako upoznajem ovaj narod.

Juče, šetam Puerto Natalesom, gradićem u kome se odmaram nekoliko dana čekajući bolje vremenske prilike za vožnju kroz nacionalni park

Jutros sam na posao došao nešto ranije nego obično. Poručio sam sebi kafu u obližnjem restoranu i počeo da preslušavam  audio zapis. To inače retko kad radim ali s’obzirom da sam juče otišao kući mnogo pre isteka radnog vremena hteo sam da se uverim da je sve u redu. Moj posao je inače jako dosadan ali dok ne nađem drugi moraću da se strpim. Pogledao sam letimično listu poziva na kompjuteru ali nije izgledalo da ima ičeg važnog.

 Opšte je poznato da moja varoš, Zrenjanin, ima muku sa pijaćom vodom. Verujem da je isto toliko poznato i da se dugo tražilo rešenje, ugovaralo pa otkazivalo, da bi konačno bila angažovana firma koja je napravila postrojenje i poslednjih godinu-dve u nekoliko navrata isporučivala vodu u režimu probnog rada tokom kojeg su se javljali razni problemi.  

A sada se scena polako kristališe. Sa jedne strane režim i razne kombi stranke i pokreti koje osniva i pribira sam režim, uz aditiv koji se zove cenzus od 3%, kao i stranke koje deluju već godinama, koje odlučuju da izađu na izbore pod ovim ili onim objašnjenjem, jer samostalno nikako ne bi mogle da uđu u skupštinu osim u ovakvoj situaciji, kada se konkurencija u njihovom delu političkog (programskog) spektra smanjila na totalni minimum. Sa druge strane je korpus onih sudeonika političkog života Srbije koji su odavno objavili da na izbore neće izaći dok se ne uspostave drugačiji izborni uslovi. 

Ko će u takvoj situaciji imati korist, a ko štetu?