Ne ja, nego Roddy Doyle. Ja se izvinjavam zbog duzine teksta.

Uputstvo za upotrebu: odstampati pa citati.

Short story: Sleep

While his wife sleeps, a man looks back on their marriage: at the sexual highs, the emotional lows, and a lifetime of mad, tender moments in between
It was the thing he'd always loved about her. The way she could sleep. When they'd just started going with each other, before they really knew each other, he'd lie awake, hoping she'd wake up, praying for it, dying. But even then he'd loved to look at her while she slept.

Direktor nečega koji sedi pored mene se okreće i počinje nešto da mi priča, onako vidno ljut. Niko nije savršen ali ovom baji smrdi iz usta kao da se taze izbljuvao. Ne znam da li je čuo za osveživače daha, Orbit, šta bilo... Prilično ošamućen držim ruku preko nosa da se ne bi onesvestio, samo mi se oči vide. Da imam maramu umesto ruke preko nosa izgledao bi' kao nindža. Klimam glavom u znak odobravanja šta

Bermuda Highway

Sometimes I walk around town looking at faces, wonderin why their bodies go to silly places.
Walkin past the carpet mills looking in and takin stills, your ass it draws me in like a Bermuda highway.
Oh, don't carve me out! Don't let your silly dreams, fall in between the crack of the bed and the wall.
Two times I fell asleep in a dirty basement snoozing in cobwebs and the cement.
Sometimes I wonder why that meek guy got all the fame, maybe I'm to blame for his short bitter fucked up life

Ovo je eksperiment u blogovanju. (I sama se pitam kako je muž uspeo da me nagovori na ovo.)

Ovo nije blog o tome kako da prestanete da pušite. Ovo nije blog o tome zašto treba da prestanete da pušite. Ovo nije ni blog o tome kako sam ja prestala da pušim. Ovo je blog o tome kako sam  ja počela i zašto sam prestala da pušim. ..

            Na početku beše, naravno Classic.. prva kupljena kutija... Druga godina gimnazije, neki februar 1994. Zašto? Zato što je to bilo zabranjeno, zato što je to od malene

tekst pisao moj uvek dragi gost, loader

Ima i ova legenda, gde se kaže da je u praistoriji, na tlu današnje Srbije, bio raspisan nagradni konkurs za osmišljavanje nekog načina kojim bi se lokalni šaman prevozio lagodnije, jer mu jahanje koščatih praistorijskih konja beše em dosadilo, em postalo krajnje neudobno.

Kaže se da je nekoliko godina taj konkurs bio otvoren bez uspeha. Nije se odmaklo dalje od velike kotarice za sedenje pričvršćene na bok konja. Nešto složenija varijanta behu dve drvene oblice, koje jednim krajem behu privezane za konja, dok im se druga strana vukla po tlu, a između njih je bila zategnuta koža na kojoj je sedeo "korisnik prevoza", odskačući po džombavim lokalnim i regionalnim praistorijskim putevima. Komisija beše u gotovo stalnom zasedanju. Iz mnogih su krajeva dolazili nekakvi šarlatani u želji za slavom i priznanjem, nudeći svakojake, nesuvisle predloge. Šaman se sve češće vajkao što nije postao inženjer, pa da sam osmisli neko zadovoljavajuće rešenje.

Da li ste nekada razmišljali o pred-bračnim ugovorima? Kako biste reagovali da osoba sa kojom želite da provedete ceo život vam predloži zaključenje istog? Da li bi vi predložili vašem budućem partneru da zaključite ovakav ugovor?

Ja, po pravilu, kad god u Srbiji pomenem pred-bračni ugovor ljudi reaguju negativno. Obično se ističu argumenti da su takvi ugovori suprotni samoj ideji braka kao zajednice koja treba da traje ceo život i tako

"Vreme je da se okrenemo budućnosti, da zajedno predano radimo na bržem razvoju, da ne ostavljamo probleme svojoj deci nego da ih sami rešavamo", rekao je Cvetković.

"Nemamo vremena za političke razmirice, ovo je vreme kada odlučujemo kako će naša zemlja izgledati za 10, za 20 godina. Srbija ima snage za to, a ta snaga leži u bogatoj tardiciji, pre svega, i u jasnoj viziji i u dobro osmišljenoj startegiji"

Bitka da zaposleni u porodilištima nose bedževe s imenom, prezimenom i funkcijom polako poprima razmere Kosovske bitke. Uprkos tome što je ministar Milosavljević, prilikom našeg zajedničkog gostovanja u emisiji "Stanje nacije" rekao da je nošenje bedževa zakonska obaveza medicinskog osoblja, na poslednjem sastanku održanom u Ministarstvu zdravlja (početkom februara), saznasmo da NE POSTOJI

 Naslov je vodio na tekst u potpalublju koji je izbrisan.

Osim pizze na svakom cosku, velikog izbora vina i vjerojatno kolicine smeca za vrijeme talijanskog strajka, New York i Napulj veze geografska sirina. Pa ipak, iako su na gotovo istom stupnju, sto zbog hladne struje koja se ovuda smuca, sto zbog sjevernih vjetrova...klima se itekako razlikuje. 

Nema niceg ljepseg nego kad ti u petak jave da ne moras na posao jer je pao

- tekst posvećen Dimitriju Davidoviću, njegovoj sudbini i dubokim tragovima koje je ostavio u istoriji, novinarstvu, politici, diplomatiji, zakonodavstvu, pa čak i medicini, živeći i radeći u Zemunu, Sremskim Karlovcima, Beču, Kragujevcu, Beogradu, Budimpešti, Kežmeraku, po Austriji, Mađarskoj, Jevropi  i Srbiji, sve do Smedereva gde umire "sahranjen na ledini", siromašan, zaboravljen, potpuno neopaženo od savremenika i verovatno bez svesti o tome koliko dubokog traga je svojim životom neizbrisivo ostavio -

Slobodan Jovanović za njega kaže :

"... i on spada u grupu onih istina naivnih, ali dobronamernih Srba iz Austrije, koji su u naš politički život prvi uneli ideju o pravu, i pokušali da od jedne zemlje još primitivne, s patrijarhalnim pojmovima i hajdučkim naravima, načine modernu državu".

Do Dimitrija Davidovića, jezički običaj je bio da se najviši pravni akt naziva "konštitucija", a on mu je dao ime "Ustav". Po danu donošenja 02./15. februar i po prazniku "Sretenje", taj Ustav se kasnije često naziva i "Sretenjski". A napisao ga je - Dimitrije Davidović.

Dimitrije je vršnjak i savremenik velikih revolucija.

Ne mogu da verujem da je već mesec dana prošlo, a da nisam analizirao ni jednu TV emisiju. Prošlonedeljno prepisivanje mog prvog bloga se ne računa. Ovoga puta došlo je vreme za jednu od najpopularnijih. Koju drugu da analiziram na isteku dana zaljubljenih od čuvenog ultramegagiga popularnog "Sve za ljubav" serijala. Neću da pišem o nezainteresovanom voditelju koji smatra da je dovoljno da se pojavi i da se emisija gleda. Iskreno, i jeste tako. Neću ni o dijalozima unutar emisije, niti o bratu i sestri koji se nisu videli 30 i kusur godina, a žive udaljeni jedno od drugog 200 kilometara,

Da li ste nekada rekli da ovo/to/nešto nikada nećete uraditi, a onda ipak - uradite?

E, ja jesam. Možda bi bi bolje bilo da sam od reči i da ne pišem ovaj blog. 

Nisam htela da otvaram blogove, osim onih koje pišem u svojstvu urednice, gde objašnjavam i po potrebi  - a da je potrebe bilo to svi manje-više znate - se izvinjavam zbog propusta u mom i našem radu.

Ipak ....

Zagađivanje vazduha, sve manje zalihe pijaće vode, poskupljenje energije, sve slabiji ulov ribe, izumiranje životinjskih vrsta… Umesto da smo se našli u situaciji da sa radošću iščekujemo novo doba, početak 21. veka obeležavaju ove zlokobne rečenice. Na sve to nadovezali su se, najpre finansijski kolaps, a zatim i gotovo opšta privredna recesija. Umesto da iščekujemo znatno bolje, dali bismo mnogo da se vratimo na ono od pre nekoliko godina.

Kada nas neko zapita šta bismo mi mogli da uradimo da stvari krenu nabolje, sležemo ramenima. Šta može da uradi pojedinac protiv