U doba kraljeva, podaniku se govorilo: Nekad si bio podanik Kralja A, sada je Kralj A mrtav i - gle čuda! – ti si podanik Kralja B. Onda je stigla demokratija, pa je podaniku ponuđen izbor: Da li ti (kolektivno) želiš da nad tobom vlada Građanin A ili Građanin B?

Običan čovek rado bi rekao: Ponešto od A i ponešto od B, a u drugim prilikama ni A ni B već nešto sasvim drugačije. Država odmahuje glavom. Moraš izabrati, kaže država: A ili B.

Kao što bi u doba kraljeva naivno bilo misliti da će kraljev

ovo je nacionalna strategija za uspostavljanje ravnopravnosti zena. ovo je predlog novog antidiskriminacionog zakona. ovakvih frazetina se ne bi postideo ni neki referat na konferenciji feministkinja - s tim sto ovo nije referat sa konferencije nego zvanicni vladin dokumenti, izlozen vaznim,

Umoran sam od pokušaja da napišem nadahnut i zanimljiv narativ ovog posta. To ga odlaže već tri dana. Krenuo sam nekoliko puta na nekoliko načina i odlutao u neke tangente, pa reko' bolje da ga sasečem u korenu nego da pričam o web arhitekturi, istoriji, browserima, prednostima, manama, i zašto ne treba koristiti Internet Eksplorer (osim ako niste Budimac, u kom slučaju je to sasvim normalno i ne menja ništa). Dakle nema narativa. 

Onda ukratko.

Ako koristite Operu ili Firefox, postoji način da se u određenoj meri utiče na funkcionalnost i izgled ovog bloga.

Gledala sam veceras Dnevnik2 nacionalne nam televizije, i kao sto sam ocekivala, uzasno sam se iznervirala. Pustili su dva potpuno kontradiktorna priloga jedan za drugim. Oba su govorili o istom problemu, ali je jedan bio "kuku-lele" dok je drugi bio, mogla bih reci "dobar primer iz prakse".

Naime, oba priloga su bila posvecena tudjoj nezi i pomoci, samo sto je prvi govorio o momku koji boluje od autizma, i ciji otac izjavi (pa ostade ziv) a televizija to i objavi (i ne stidi se), kako "misli da zastupa misljenje vecine roditelja ovakve dece koji zele

Ne javljam se izvesno vreme jer sam se prvi put u životu suočio sa prevarom na neposredan i drastičan način. To da vas neko odžepari u gradskom prevozu, da vas „uštine" za kusur, da vam uveća račun u bakalnici, sve je to, nekako, gadno ali podnošljivo. Kad, medjutim, uletite u „mašinu" koja ima formu ozbiljnog posla, sa sve ugovorom i overama u sudu, a kasnije otkrijete da je posredi najbrutalnija prevara, e onda vas to tako snažno protrese da postanete besni i ogorčeni ne samo na neposredne lopove i prevarante već i na ceo sistem - državni i politički, koji počiva na ovoj

"Kada jebes, da li uzimas ucesce u jebacini, ili jebes?" - Milovan Jaukovic o nepotrebnim novinarskim postapalicama, tipa uzeo ucesce u dijalogu.

Dugo sam se, Mile, lomio da li da svoje poslednje pismo tebi pocnem onim tvojim legendarnim citatom. Ipak shvatio sam, na kraju, da ne bih o tebi pisao onako kakav zaista jesi bio, kada bas tu tvoju misao :) ne bih stavio kao nekroloski uvod. 

Nekroloski uvod!?

U razmaku od 30 godina, ovaj argentinski fotograf, u društvu svoje kamere i članova porodica i prijatelja, posećuje ista mesta na kojima su fotografisani zajedno sa svojim bližnjim koji su kasnije „nestali". Pokušava da iznova napravi fotografiju ali ovog puta bez voljene osobe.

Praznina boli.

Pitao sam ga kako je došao na ideju da uradi ovako nešto. Odgovorio mi je samo da praznina boli.

Ne mogu da izdržim i nastavljam.

Nedostatak, odsutnost. Jednostavno je, samo dve fotografije. Dve fotografije i imamo fatamorganu. A onda ona dobije

Rano jutro.

Tek sviće, a neobično svetlo.

Ustanem, pogledam kroz prozor,

kad ono: zabelelo.

Svake godine kad vidim prvi sneg

pomislim na divnog, usamljenog čoveka,

na sjajnog pesnika Vita Nikolića.

ПРВИ СНИЈЕГ

Соња, изиђи да скитамо,
имам луду жељу вечерас