Kažu da se ovih dana na ulicama i trgovima Beograda ponovo piše istorija Srbije, kao onomad 27. marta 1941.g. ili 5. oktobra 2.000.g. Pa da vidimo da li je tako... samo toliko i ništa više.

Procitao sam, sa ogromnim zakasnjenjem, a "inspirisan" ovom javnom "prepiskom" Seje Sexona i Neleta Karajlica od pre neki dan, prvu knjigu Neleta Karajlica, Fajront u Sarajevu...

Odmah da se ogradim da se isti nije ovajdio mojih teskom mukom stecenih novaca, nego mi je jedan prijatelj(?) poslao pdf verziju knjige na teleprinter. Svejedno, ipak sam tradicionalno najprepoznatljivijem "nadrealisti" podario 3 sata svoga zivota, koliko mi je trebalo da sve procitam do kraja, tako da mi se ne moze prebaciti da sam mu ostao duzan. Naplatio mi je Nele svoju knjigu ne u novcu, nego u utrosenom

Dašak vremena, tj dašak po dašak su mi doneli radost slušanja vesti u krevetu kad se probudim „prerano" za ustajanje, ali prekasno za dodatno uranjanje u san. I onda me te vesti munjevito uspavaju, i to duboko, pa često bace u neko kontekst-senzitivno sanjarenje.

Jutros je tome kumovala vest kako je neki policajac u Australiji, dal u tridesetim, znači ne pripravnik, taser-m (visokim naponom) raspalio po 95 godina staroj bakici u tamo nekom staračkom domu. U svoju odbranu je rekao da jeste, bakica se jedva kretala uz pomoć hodalice (walking frame), ali je imala nož za stejk u ruci. Bakica je pala, udarila se i sada je u kritičnom stanju.

Pardon, u vesti na koju sam ja naišao se ne kaže „starački dom", nego „end of life facility". Ja sam mislio da su starački domovi to po definiciji, ali sada mi se čini da su širi pojam i da pored ovakvih ustanova kao u ovoj australijskoj priči postoje i druge vrste biznisa na tu širu temu. Ja imam dobro ime za jedan takav: Pretposlednja šansa.

Lutajući po raznim arhivama, sasvim slučajno naleteo sam na remasterizovanu verziju filma "Klakson" iz 1965. godine, koji je režirao Kokan Rakonjac. U filmu glume Bekim Fehmiju, Milena Dravić, Dusan Janicijević, Branka Petrić, Stole Aranđelović, Predrag Milinković i drugi.

Autor-Dragoljub Zamurovic

Neka jutra su tragična. Probudiš se i saznaš da ništa više neće biti isto. 

Slusam sve psihologe, teoreticare zavera, ljude koji prepricavaju i predpostavljaju sta se sve desavalo i dovelo do ovoga  i setila sam se svoje drugarice.

U osnovnoj skoli je uvek cutala, bila je odlican djak,  maltretirali su je svi i onda je pukla.

Saznali smo da je izvrsila samoubistvo jednoga jutra. Nije izdrzala.

Ovoga jutra je bilo i ubistvo i samoubistvo. Neko je sebe ubio,a onda krenuo da puca na druge.

Da li je pritisak na decu veliki?

Jeste.

Da

                      запажам, дакле постојим (г. В. Пиштало)

супруга ми седентан тип личности, радни век лаб.послу усмерена, вођена Ајнштајновим указом - учи од прошлости, живи за садашњост, надај се сутрашњици а важно је само да не престанеш да постављаш питања. па панзионерки у 8 ж. деценији, још вазда интернет преферансу, те кућној клавир свирци посвећеној, предложих да је усмерим на неопходни број дневних корака па иницирах да се у девојачкој соби са погледом на башту, неки дан ,постави трака за ходање.испоручиоци поменутог помагала одрадише своје, усагласисимо се око одговарајуће класичне музике прилагодљиве тој врсти телесног напора и ....наравно, Унуци узурпираше траку како би тренирали трчање да се не бламирају без кондиције, зимским периодом наметнутом, јер пролећа ево, па супруга одложи намеру, док се Они не издувају рекреативном новином у кући .....на дохват.