Sledeći po svaku cenu principe nazovi demokratskog preživljavanja, u očaju da ne izgube korak sa „svetom“, ovdašnji političari i drugi dužnosnici, posebnbo oni gradski, su uočili Učešće javnosti iliti Public participation, kako to zovu oni sa zapadne strane uigrani u toj veštini, u planiranju gradskog prostora kao jedan od važnijih temeljnih kamenčića savremene urbane zajednice zatečene u koračanju ka novom dobu. Ali pre svega kao veoma probitačno pomagalo u ostvarivanju interesa svoje politike i  ciljeva koje su zactali i onomad naobećavali rezultate naokolo. U ranije otelotvorenim demokratijama koje su već stale na sopstvene noge pa ruke ne koriste za ispomoć nogama pri hodanju, smisao bavljenja narečenim kamenčićem je da obeleži ili čak da učini dostupnom i razumljivom političku nameru a potom i utvrdi obavezu neposrednog učešća građana u donošenju odluka o pravljenju ili popravljanju grada. Zatim, da naglasi neohodnost njihove, građanske obaveštenosti, mogućnost iskazivanja potreba i problema u svakodnevnom bavljenju urbanom rutinom, iskazivanju vizija i najzad, da građani imaju mandat kontrole urbanističara i gradskih dužnosnika zatečenim u planiranju. Na kraju učestvovanja građani bi trebalo da budu saglasni, ili bar tako da misle, sa nacrtanim urbanističkim planom.

Tina 1

Tina je dolazila na demo časove sa svojim bratom Liom. Visoka i mršava, izgledala je starije od svojih dvanaest godina. Tom utisku dodatno je doprinosio i način na koji se ophodila sa desetogodišnjim Liom: zaštitniči, pokroviteljski, sa beskrajnom strpljivošću i ljubavi. Šaputala bi mu ako nešto ne bi znao, bodrila ga u igrama koje su sastavni deo nastavne metode u našem trening centru, spremno mu opraštala kada bi pogrešio, dopuštajući sebi samo da se nakratko ljutne zbog toga.

Što se tiče nje i njenog znanja, Tina je bila najbolja. Od desetoro učenika,

ČOVEK

 

Ubijenog čoveka nisam poznavao. Upoznali smo se nekoliko puta. Nekoliko puta smo razgovarali, više puta govorili i slušali u istoj prostoriji (nije obavezno da je bila prostorija) sa još nekim ljudima. Generalno znao sam ga koliko i većina novinara koji su se 'bavili' Kosovom. Ali ga nisam poznavao. Neke kolege i dragi prijatelji su ga poznavali prilčno dobro.

Mene je podsećao na jednog drugog čovekaiz javnog života. Po

Danas je moj gost Arhitekta Dragoljub Bakić ..  

Tekst je objavljen u Politici 19.01.2018 u rubrici POGLEDI !  

MOŽE  LI  GRAD  DA  PLAČE

Može, ako ga rane.

Beograd su ranili-oni koji ga nedovoljno vole. Možda ga čak i mrze. Ranili su ga u lice,oštetili mu njegov profil koji je on najradije isturao slikarima, bilo da su ga slikali na pergamentu ili urezivali na bakarnim pločama.Od sada će taj profil Beograda biti sakriven od njegovih građana i onih koji ga posećuju-visokim betonskim čudovištima – biće zazidan.

Držao se vekovima,odolevao hiljadama bombi i topovskih đuladi-da bi danas zadobio ranu od koje se nikada neće izlečiti.

Potreba da napišem ovaj tekst nastala je odmah nakon objavljivanja intervjua sa gradskim arhitektom koji je novinarka Daliborka Mučibabić osmislila i vodila i koji je Politika objavila u rubrici Beogradska hronika-5 Januara ove godine.

Za brevete sam saznao tek pre 2-3 meseca. To su biciklistički maratoni. Ali nisu trke, jer nema pobednika. Treba samo da se stigne na cilj u okviru zadatog vremena.

Najčešće

Šansu koja mu se ukazala Bonaparta maestralno koristi nizom uspeha na bojnom polju, koji veoma uvećavaju njegovu popularnost u metropoli i uopšte širom Francuske. Sve vreme ove faze u kojoj je iz dana u dan bivao sve popularniji, on se, izvlačeći pouke iz pada jakobinaca, svestan da vreme traži sintezu i stabilnost, upinjao da balansira između različitih revolucionarnih krila, držeći se sada podalje od radikalnih krila revolucije koja su pokušala da zbace Direktorijum u tzv. „zaveri jednakih" u martu 1796. godine, što im nije pošlo za rukom.
No, Bonaparta se ne približuje ni restauraciji i rojalistima, pazeći da ne prekorači naglo granicu između Revolucije i Restauracije, vešto gađajući aktuelni „srednji vektor" vremena, odnosno ishodišnu rezultantu među suprostavljenim silama akcije i reakcije.

Gost autor : BBC

 

 

 

French actress Catherine Deneuve has said that men should be "free to hit on" women.

She is one of 100 French women who wrote an open letter, warning about a new "puritanism" sparked by recent sexual harassment scandals.

It deplores a wave of "denunciations", following rape allegations made against US movie mogul Harvey Weinstein.

A group

Tako je rekao Galilej kada je silazio sa lomače. Šapnuo u stvari. Jer da su ga čuli okrenuli bi njega i vratili ga na lomaču. Kopernik nije imao priliku da razmišlja o tome koliko bi glasno ostao pri svom uverenju. Od vatre ga je spasila prirodna smrt, dok je Đordano Bruno izgleda odlučio da u istoriju ne uđe prkosnim šapatom već je ćuteći prihvatio svoju presudu. A glasila je "Kazniti dakle brata Đordana blago i bez prolivanja krvi". Na internetu se može naći i da je u, tadašnjoj verziji štampe zabeleženo i "Taj bednik je toliko bio uporan u svojoj veri da je bio spreman da

Objavljeno Saturday, 13. October 2012. Ovaj tekst objavih 2012 godine pa sada opet da ga ponovim jer eto nje će opet biti medju nama u Muzeju savremene umetnosti … a hteo sam onda da kažem, sada i ponavljam, da sve to sa njom i promocijom ovde u Beogradu nije fer prema atleti Aleksiću, zaboravljenom sasvim a koji je daleko pre nje činio isto i čisto, bez pompe i nadodataka o tome da je to umetnost ... on je to radio da bi preživeo ... 

 

Nikada nisam razumevao taj moj poriv da sakupljam razne isečke iz novina, stare fotke, neke beleške koje se ne mogu više pročitati i to sve strpano u staru kutiju za cipele pa onda sa vremena na vreme zaronim u tu hrpu, pola bacim a drugu polivinu oper vratim unutra, niti znam zašto sam ono bacio a drugo sačuvao ali tako je to oduvek. Pre neki dan nađem isečak iz nekog stranog časopisa gde je slika Marine Abramović kako u nekom njujorškom muzeju sedi a preko puta nje neka osoba pa se gledaju dugo oči u oči i to je veoma važan umetnički čin sa obzirom da je u tako respektabilnom muzeju instaliran a i piše da ona ostaje a oni sa druge strane se menjaju, posle sam se setio da je prošle ili već neke godine u silosu Žitomlina bila njena fotka gde sedi na belom konju, držala je belu razvijenu zastavu objavljujući verovatno predaju mada je delovala kao da predvodi iako iza nje nije nikog bilo. Nekada, kada bejah mlađi gledao sam njene performanse sa žarom misleći u sebi – u ali im je j….. kevu a kad me je drug pitao zašto tako mislim rekao sam mu da ništa nije razumeo i da je bolje da odemo na pivo jer on za drugo i nije, tako je to bilo jer i ja nisam baš njene gestove kapirao. Prođoše godine, pivo više ne prija kao nekad, unuci zvocaju zašto još uvek pušim, neke dijete pritom i onda kad sam našao tu sliku MA i setio se one fotke u Žitomlini počeh da mislim o njoj, a dobila je i Trinaesojulsku nagradu od države Crne gore i takođe neku od Karića ovih dana, odoh na Wikipediu (the free encyclopedia) da proverim da li sam to sve nekada razumeo, zbog čega sam mislio da ona j… kevu svetu i poretku svetskom svojim delovanjem. I nađoh da piše o njoj:

U literaturi se mogu naći sledeći nazivi za ovo čudesno jelo: pihtije, piktije i pitije. Što se Rečnika srpskohrvatskog književnog jezika Matice srpske tiče, sva tri naziva su ravnopravna i mogu se koristiti, a da se ne vređa književni jezik.

 

Muvam se pešaka po LA, pipl iz automobila usporava da vidi to čudo od čoveka koji hoda, pešači po LA! Verovatno su mnogi ako ne i većina, mislili da sam lud, frik neki. Svakih pola kilometra zastanem i pripalim dugi Lucky i nastavim. A ono se protegloooo i oteglo! Čak ni trotoara nema svuda pa idem uz ivicu puta, trube mi, okrećem se i s osmehom na licu im odmahujem. Posle nekoliko kilometara naiđem na kafe bar, ima i baštu sa suncobranima. Ulegnem, sednem, ne, pre nego što sam seo, uđem i priđem šanku, kad ono veliki automat za espreso. Obradujem se onoliko!

U članku Nepromišljeno Nepromišljeni New Scientist nas podseća kako je još je 1925. godine filozof Bertrand Rasel otkrio toplu vodu objašnjavajući kako mi svi imamo tendenciju da mislimo da bi svet morao da se poravna prema našim predrasudama, dok bi hladnokrvan i pošten osvrt na neko suprotstavljeno mišljenje zahtevao neki ne krupan, nego sitan misaoni napor od nas, koji, onda, mi nešto i ne ulažemo, tačnije, u ogromnim i vrlo-većinskim količinama pre i vrlo-radije umiremo nego što se upuštamo i u to sitno razmišljanje na teme oko kojih su nam se sjatile predrasude.

To nam je evolucija podarila, jednim delom, iako od šume raznih obrazaca, principa i dijalektika nije lako povući liniju koja pokazuje gde jedan deo prestaje, a drugi počinje.

Delovi ko delovi, podareni, često se i preklapaju pod mešancem zvanim nature vs nurture, i po sred patnje zvane use it or loose it.

 

Pa je ovo blog o izuzetnoj plastičnosti ljudskog mozga, koji se prevezuje i pomera, kako ga koristimo, tako da bi nam dao što bolju podršku za ono za šta ga koristimo - koska, mišić, mala siva ćelija - izgleda da nema neke velike razlike u osnovnom modelu „ponašanja" - efikasnost je prva violina među zvezdama vodiljama bildovanja svašta u nama, pa makar nam bila potrebna u podršci gledanja repriza od repriza jeftinih serija davno snimljenih.

и зашто НЕ ако ДА далеко уху милозвучније чучне (дитреба) у одговору успаљене намигуше са подоста километара леђно по лежајевима камионским ибарском пређених ,кад јој генитални запеченко Срђ , црвенећи, искрено понуди да јој својим срамежљивим зломизгаћа растера фауну из флоре пубиса олупаног