B)

E, pa, dragi moji i drage moje, da se izljubimo i da vam svima poželim srećnu i berićetnu Novu godinu. Da bude posla, da bude parica, da bude podmlatka i pre svega, da budemo zdravi i veseli!

Uživajte gde god da ste, i nadam se da će vam Novo leto ispuniti sve želje.

When the decision was finally made to cough up USD 700 billion to bailout the Greatest Financial Show on Earth, the American taxpayer's elected representatives decided to give the poor silly bankers another chance, thus ushering in the thing that no one wants to talk about:

"The Great Depression II: The Revenge"
Opening REALLY soon in theatres REALLY near you

(kakav smo zapad, takve nam i novosti)

Za razliku od onog saveta da ne treba mrzeti ,a ni voleti sve kolektivno već početi od pojedinca pa dokle se stigne i u mržnji i ljubavi, kod nas izgleda da se držimo obrnutog- ili ih sve malo volemo ili sve mnogo ne volemo. Iako se zvanično i nezvanično tvrdi da su preko 90% Srba vernici, istraživanje očito pokazuje da nam ljubav nije na prvom mestu ili da su u pitanju samo statistički i estradni vernici, jer vernici ne mrze ni kolektivno ni kolektivitete. To je nesumnjivo opšta karakteristika svih na Balkanu.

Eto,istraživanje pokazuje da su nam  draži Japanci nego Crnogorci , Italijani nego Makedonci,

Okupljanje porodice, posle četvorogodišnje razdvojenosti i svakodnevne zebnje, obično izazove neobuzdane izlive radosti . Svi pričaju povišenim tonom, upadaju jedno drugom u reč, menjaju teme i završavaju rečenice koje nisu oni započeli, deca vuku žene za haljine a muškarcima se veru po nogama da sednu u krilo. Medjutim, okupljanje ove porodice, posle četvorogodišnje razdvojenosti, izazvalo je neobičnu uzdržanost. Nada, koju je Toma ostavio kao krupnu šestomesečnu bebu, sada je bila mala crnomanjasta devojčica koja se krila iza jedne stolice, nepoverljivo gledajući brkatog čoveka koga nije poznavala.

(soundtrack for the end)

            Redak decembarski vazduh kao para suvog leda traži pluća da se ugnezdi, da se ugreje. Udišem i davim se. Žmurim i navlačim šal. Udišem vunu. Ti si sastavljena od nula i jedinica. Uvek si u pravu kada sam kriv. Razmišljam kako sam uopšte došao do tog zaključka. Na vestima javljaju da je tiranin umro. Njegova žena je konačno slobodna. Ako ipak nastavi da mu služi i ubije sebe u pojam, za dete makar ima nade. Tiranina će izložiti, kao na izložbi. Neće ga spaliti, biće ogroman kovčeg. Padaće kiša koja će preći u sneg. Biće težak pokop.

            Preuzimam kontrolu nad svojim mogućnostima, ti gotovo sigurno znaš kako to izgleda. Uhvatila si mi ruku. U poslednjem trenutku. Zatim si strgla kožu sa mene. Ogulila.

Ne mogu da govorim kakav je Đinđić bio jer sam ga uživo video samo nekoliko puta i to uglavnom na popriličnoj razdaljini... Bilo je to za vreme protesta 96-97, kada sam imao 13 godina, na košarkaškoj utakmici Partizana i kasnije na predizbornom mitingu Labusa kada je održao čuveni govor o trutu.

Znam samo da me je oduševljavalo, kada sam ga gledao na TV-u, to što je uvek znao da se nasmeje. Harizmatičan, brzo i veoma inteligentno

Otpad

Ne bih sad o ljudskom otpadu ma kako vi to shvatili. Ne bih ni o civilizacijskom otpadu jer ni to nije podložno definiciji. Pričam o stvarima koje smo upotrebili i više nam ne trebaju.

Razmišljam o tome – Šta je zapravo otpad?

Ljudska vrsta pokušava da koristi materijale koji traju duže vremena. U početku su to bile životinjske kosti. Jelenski rogovi, slonovske kljove.

Bakarne sekire i mačevi imale su svoju ulogu u istoriji dok nisu pronašli bronzu koja je tvrđa i delotvornija u ubijanju neprijatelja. Bronzano oružje odavno

10. oktobar 2019.

Pred zoru je počela kiša i jak vetar. To sam i očekivala prema vremenskoj prognozi. Probudivši se usred noći od vetra, blagoslovila sam Sanju i Borislava koji su mi sinoć ponudili da spavam na tremu napuštene vikendice. Kad sam se ujutru ponovo probudila, nevreme se stišalo. Sedeći u zavetrini, u fotelji, pijem kafu, doručkujem i kuckam novi blog, a sve to sa pogledom na Irig i Rumu u dolini. Lep početak dana, čak iako nema sunca.