Помислих да ово напишем као коментар на неком од геополитичких блогова који су отворени ових дана, али пошто ценим да ће их бити све више, рекох себи: што да то лепо не запишем овде код себе?

Ситуација која настаје је почетак хладног рата. Иако однос снага није ни приближан односу снага из првог, трендови иду у том правцу. Да

ok, naravno da potpisujem ali da ne bi baš sve bilo baš potpuno isto, pa time i postalo neprimetno, proširujem ponudu:

Evo, da ne kažu ljubitelji kako sam ih predugo ostavila bez nastavka ;)

Treći deo bitke: 

Bitka se tada nastavi i pamti se da se sa broda besraka, posle nje, nijedan preživeli nije vratio u Norvešku. Pošto smo, udruženim snagama, za nekoliko trenutaka počistili naš oštećeni drakar od neprijatelja, mi provalismo na brod kraljevih ljudi. Kako im je dobar deo posade već bio izginuo, pružajući podršku bersercima, tu otpor beše slab. Šta sam ja u tom trenutku pomislio, i zašto sam krenuvši za Olafom dozvolio da se rastanemo, to ni danas neću razumeti. Verovatno se u toj silini njihovog napada, rodila u meni nada za pobedu, i ja sam krenuo besno na neprijatelja, želeći samo da ga odbijem što dalje od moje mile Rusale. 

Kradem Mirelinu ideju ali znam da se ona neće naljutiti na mene.

Iz obilja Zen priča i priča o Zenu, nudim vam nekoliko, koje su srcu, duši i umu mojem drage:

ŠOLJA ČAJA

Nan-ina, japanskog učitelja Zena u periodu Meiđi (razdoblje tz prosvetiteljstva), posetio je jednog dana neki profesor univerziteta koji je želeo da se kod njega raspita o Zenu.

Nan-in je poslužio čaj. Napunivši šolju svom gostu, nastavio je da sipa.

VREMENA DIVLJAJU

Možda shvatim zašto

možda samo napravim retorički kompromis

jer dosta mi je nasilja

dosta mi je tiranije

jebeš strane

hoću do Zane

hoću do Tirane

Možda je sve ovo jedna velika konfuzija

iluzija, kontuzija

vremena divljaju

tirani su birani

hoću u velikom broju

da odemo u Kroju

na vrh kule da pobodemo zavesu

Imenovanja  predsednika i članova upravnih odbora kulturnih ustanova i manifestacija u Beogradu, te gradskih kulturnih manifestacija izazvalo je prilično bure i različite komantare u medijima, sa posebnim fokusom na stranačku pripadnost ili podršku imenovanih.

Sadašnja stranačka postavljenja i podobnost, (koja se inače praktikuje od 2000.godine),  podsećaju na onaj period tzv. moralno-politička podobnost,  neposredno posle 2.svetskog rata, koji su i komunisti ubrzo napustili. Razlika je u tome što sada  moralnu podobnost ni odgovornost  niko i ne spominje, niti se traži.

U političkoj  modi kod nas je još uvek  priča o tome kako je nekada za sve trebala moralno-politička podobnost, pri čemu se ista tumači sa izrugivanjem, a u smislu da nisi mogao ići ni u obdanište i osnovnu školu ako ti celo porodično stablo nije bilo komunističko. Te kako neko baš zbog toga nije mogao da završi ni osmogodišnju školu, ni zanat ni fakultet,…. izgovor za sve.

Skloni smo čak da sami sebe omalovažavamo i blatimo svoje juče kako bi pokazali svoje novo danas, koje, najčešće, izgleda mnogo ružnije od onoga što smo bili juče.

Kritikovati nešo što je bilo, korektno je samo ako smo stvorili nešto bolje. Uostalom,

 Posle prva dva nastavka, moram da napomenem da ja ovde ne iznosim svoje stavove, već pokušavam da isprovociram diskusiju o iznetom.

Naravno da imam želju da upoznam ljude sa ovom materijom, malko gurnutom u zapećak. Ali imam i želju da ukažem na fenomenalne načine sporenja zvaničnih stavova crkve, koji ni danas ne bi bili manjkavi. 

Pa zato, idemo dalje.

Мој момак је у спаваћој соби имао велику икону Христа Пантократора. У тренутном стању нисам био способан за згражавање над идејом ћу да пред иконом да изгубим невиност. Провео сам код њега пар дана. Организовао је седељку где сам упознао његово друштво. Тешко је рећи да сам их упознао. У стању у каквом сам се затекао много тога је тек пролазило мимо мене. Сва срећа па је он био старији од мене и са више искуства у односу религијско-сексуално и што му моје понашање није било ништа ново, ништа страно.

I u susednoj Crnoj Gori, nekadašnjem „drugom oku u glavi", odnos prema urednicima i novinarima - ratnim huškačima  liči na ovdašnji, ali je zanimljivo kako je tamošnji režim reagovao na pomen odgovornosti za počinjene ratne zločine.

Najpre je Crnogorski Centar za građansko obrazovanje (CGO) pozvao tužilaštvo da istraži odgovornost novinara u ratnim dešavanjima na prostoru bivše SFRJ tokom devedesetih godina prošlog veka.

„Poražavajuća je činjenica da se mnogi novinari još uvek nalaze na ključnim mestima u medijskom sektoru i da nikada nisu

У једној старој књизи читао сам чудну причу; враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена, у коме је било много слободоумних закона а нимало слободе, држали се говори и писале књиге о привреди а нико ништа није сејао, цела земља претрпана моралним порукама а морала није било, у свакој кући пун таван логика ал' памети није било, на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао је себи купити за неколико гроша титулу: велики народни родољуб.

 Страдија, Р. Домановић

Pitam se pitam... zasto covek ne moze da putuje i pored najbolje volje, pasosa sa bele sengen liste, dovoljno para da kupi kartu i poplaca silne takse, a ima i gde da ode...

Mozda cete se zacuditi kako i zasto to. E pa, u JAT-u meni ne daju. Kazu "njet drugarka, ti koristisinvalidska kolica, a po NASIM pravilima, vama je zabranjeno da putujete sami. Cak i ako idete sa nekim, mi cemo vam to napomenuti, cisto da ne zaboravite, a i da se jos malo osecate bedno."...

Naime, nasa vrla avio-kompanija ima pravila od pre 1000 godina, a koja