састав на тему . . . . . . . издневниками Но. 090909

усумњу сумњамо понајвећма, размишљам сумњајући уто. слабо више верујемо у ишта, тјст неверујемо више баш ништа јер чега год да се такнемо да прочаракамо набасамо на слаба места. и ето сумњи основа. потом испровоцирани јурцамо наоколо за сазнањем небисмоли са било којег извора сумњу привели у разумне границе јер да је се у целости лишимо, теорије неима.

Једнa од „бон-тон" порука која се код мене никако није примила, јесте она о негледању у људе. Збиља, неотесано је, али када немам другу преокупацију не могу да не гледам и не видим лица на улици, у аутобусу... (Нешто међу људима и у људима тражим, можда и не знам шта.)

Poštovane kolege, 
obraćamo Vam se sa zahtevom da poništite svoju odluku o dodeljivanju počasnog doktorata Beogradskog univerziteta Majklu Volceru (Michael Walzer), profesoru Prinstonskog univerziteta u Sjedinjenim Američkim Državama.

Tako počinje pismo upućeno Senatu Beogradskog univerziteta, koje su potpisali čak 204 nastavnika tog univerziteta.

Retki su ljudi koje je nemoguće sameriti. Visoki između dva i osam metara, a sasvim retko i samo u intimnim prilikama, sa porodicom i prijateljima svojih stotinu i sedamdeset centimetara.

Još su ređi oni kojima se pod bolničkim prozorom bez poziva i molbe okupe stotine dobrovoljaca da ponude svoju krv za spas i ozdravljenje. 

Onih koje poštuju naši i njihovi, ovdašnji i tamošnji, levi i desni, crveni, zeleni i plavi i o kojima nikad niko ne izgovori ružnu reči - nema.  

A bilo ih je, do nedelje. I danas je baš takav jedan ispraćen hiljadom sugrađana i poštovalaca otišao na počinak i odmor.

Enes Taso, general i Ljudina.

I evo na sahrani  nepročitanog govora Živoslava Miloradovića, vozača kamiona u zemlji talijanskoj, kao opela jednom velikom čoveku i jednoj zamalo velikoj zemlji. 

Pustite me da ga vidim,
Da ga vidim na tren samo,
Jer nas dvoje još imamo,
Jedno drugom šta da damo.

Posle kafenisanja sa Borisom, svi su poludeli. Everybody wants a piece of me. Svakog dana ponude za brak, da pređem u drugu partiju, nude mi kule i gradove, svi hoće intervjue, na ulici mi traže autograme... čak i neke firme žele da im budem zaštitno lice. Jednom rečju, ludnica. Posle intervjua za najnoviji broj magazina „Status" koji je izašao na samo 17 strana, morao sam da uzmem kraći odmor. A posle intervjua u današnjem broju dnevnog lista ALO ni odmor mi neće pomoći.

Poslednji deo : najgora stvar koja vam se može dogoditi na pecanju ili u vezi pecanja 
  U prethodnim nastavcima potrudio sam se da ribolov predstavim kao (skoro) idealan provod. Ali – potpuno idealan provod postoji samo u filmovima. Pogledajmo kako stvari, ponekad funkcionišu u realnosti.

"Мислим да сам у сваком одговору био учтив и пристојан, али довољно оштар да одговорим на таблоидизацију, најбруталнију могућу, једног тужног и тешког догађаја."

Таблоидизација је свеприсутна, то се тешко да оспорити али оно што је уочљиво а што се спином замагљује јесте да је таблоидизација изворно присутна у сфери спасавања. 

Гостујући у Кажипрсту министaр Срђан Вербић објаснио је свим просветним радницима у Србији следеће:

1. Да постоје транспаренти!

2. Да је штрајк од 30 минута катастрофа!

3. Да ће лично инсистирати да се промени одредба Закона о штрајку (јер постоје транспаренти)!

4. Да наставници раде на штету ученика! 

5. Да се сви захтеви своде на један (повећење плата) који није могуће испунити! 

Da, u pravu je mladi Draško Stanivuković: "Banja Luka će biti grad u kojem ćete napredovati bez članske karte!"

Balkanski domino efekat smenjivanja lokalnih autokrata i nacionalista  juče se nastavio i u Bosni i Hercegovini.

Nakon smene Gruevskog u Makedoniji, Djukanovića u Crnoj Gori, Tačija na Kosovu, evo i Dodik je pao u Banja Luci.

Ni Izetbegović nije prošao bolje, izgubivši u bosanskoj prestonici i tešeći se floskulom: "Izgubili smo 

Kakva vlada takvi i sindikati. Bez kompasa. Bez ideje. Bez osećaja da zakoni gravitacije važe i u ekonomiji. Sa čvrstom verom u besplatan ručak i teoriju da negde postoji džak sa parama, novcem koji im pripada, a koji im neko nepravedno ne da. Tako da je dovoljno da naprave dovoljno veliki rusvaj, i džak će se otvoriti.

Da li je neko od njih računao koliko bi to koštalo i ko to treba da plati? Da pokušamo. 

Prvo sam ga ugledala na ulici. Tada sam živela u visokom prizemlju, u ulici Gospodar Jovanovoj. Otvorila sam prozor a on je stajao tačno ispod prozora moje spavaće sobe. I gledao je u mene. Nije rekao ništa. Samo je gledao. Bilo mi je čudno što neko tek tako stoji na praznoj ulici i gleda u moj prozor, direktno u mene, tupo i bez prekida, ali nisam tome pridavala značaj. Udaljila sam se od prozora i otišla da podojim bebu. Moj sin imao je svega nekoliko meseci kada je taj manijak ušao u moj život.

Kroz nekoliko dana, pozvonio je na vrata. Zvonio je uporno i dugo. Bila sam sama kod kuće, sa bebom. Prišla sam vratima i pogledala kroz špijunku. Mlad čovek, kojeg je crna brada činila nešto starijim, stajao je tačno ispred vrata.

Skoro da i ne pamtim sličnu vest. Političar se povukao iz politike! Ili se to kod braće Hrvata nešto zanimljivo dešava u poimanju politike i političke karijere...

Kakvo je stanje po tom pitanju u Srbiji? Sve nešto imam utisak da će se nešto slično malo teže desiti! To, da se "lomi preko kolena", kod nas jednostavno ne biva. Ovde su ljudi u politici odgovorni i nipošto ne bi lišili narod svojih usluga na

Magarac i dva plasta sena. 

Plast sena i dva magarca. 

Varijante.  

Kako se odlučiti? Kojom motkom meriti? 

Jedno je sigurno. Tu seno, tu magarci, tu daleko a blizu Ukrajina. 

Koju braću podržati?  

ili

- kako se stvari menjaju kad poveruješ u očigledno -

Muhammad Yunus je svetski poznat i svetski uticajan dobitnik Nobela za mir 2006., poreklom iz Bangladeša, obrazovanjem ekonomista, karijerom profesor u USA i - naravno, kreator "društvenog preduzetništva" i "banke za siromašne" (GrameenBank).

Sedamdesetih godina prošlog veka vratio se u Bangladeš i (po sopstvenim rečima) jednog je dana pomislio kako sav taj njegov profesorski rad, sve ono što radi - nekako nije dovoljno, nekako NE RADI ta slika koju sobom nosi i kojom obrazuje druge, sva ta ekonomska pravila, zakoni i teorije, sve to na čega bi svet trebalo da RADI, kao da ima "nekakvu grešku" i on mora da vidi GDE to sve ima "nekakvu grešku", da bi zaista sa uverenjima i ubeđenjima mogao da nastavi da - predaje, istražuje, uči druge, prenosi i širi znanja.

I - otišao je iz učionice u malo selo, nedaleko od univerzitetskog kampusa, da proveri - da li je u pravu, da li može drugačije nego što tadašnja ekonomska teorija tvrdi da je jedino moguće.

I - bio je u pravu. Moguće je. Samo treba poverovati u - očigledno i uključiti mozak.

Njegovo rešenje dobilo je ime i RADI, kako u Bangladešu, tako i u desetinama zemalja širom sveta u kojima se utemeljilo za poslednjih tridesetak godina. Rešenje se zove "društveno preduzetništvo" i "banka za siromašne".