Gost autor: Slavica Pejović

I tako između dva odlaska u bolnicu, koja nam je postala druga kuća, uredjujem stan, slušam lepu muziku, zabavljam se sa detetom i planiram letovanje. Pokušavam da ostanem normalna. Ukinula sam gledanje vesti, čitanje novina, slušanje radio stanica sa vestima u nadi da doskočim svemu što mi remeti mir.

- Znaš, Branko je nešto bolestan, u bolnici je, trebali bismo da ga posetimo. Na ispitivanju je trenutno, valjda nije ništa ozbiljno - saopštila mi je mama telefonom neki dan.

- Ne mogu. Muka mi je od bolnica. Nemam više snage. Znaš da sam u poslednje vreme više u bolnici nego kući. Jedva izdržavam i ovo što moram da idem sa detetom. Pozdravi ga i javi mi kako je. Obići ću ga kada izađe iz bolnice.

Sve čestitke našim teniserima za pobedu kojoj se svako normalan obradovao. Razumljivo je i slavlje ispred skupštine koje je “kao i uvek spontano” Ukusi su različiti pa  ne bih ulazio u umetnički dojam priredbe, koreografiju, parola i nadmetanje u pokazivanju koliko smo kao nacija dominantni u svakom pogledu, a ne samo u tenisu.

Ono o čemu bih ja malo prodivanio je kako političari licemerno prisvajaju uspehe naših sportista i koriste ih za lično promovisanje i promovisanje svojih stranaka, razbacujući se novcem poreskih obveznika , a pre svega o tzv.nacionalnim penzijama uopšte.

Ministarka podeli premije i nacionalne penzije,  oni podigoše tri prsta otpevaše nešto ali ne pade im na pamet da barem deo premije daju za Kraljevo, a i to bi bilo patriotski.I pored euforije, u narodu ima dosta i  kritike oko dodele nacionalnih penzija.

Rizikujući da  mi se spočita da sam nepatriota , da omalovažavam naše nacionalne heroje kojima je Srbija iznad svega, «koji su srpsko ime i Srbiju uzdigli do nebesa», ipak ću postaviti jeretičko pitanje.

Japanski ministar finansija Šoići Nakagava podneo je ostavku. Ne zbog financijske krize, ili neusvajanja budžeta, već zbog prehlade, tvrdi on, dok opozicija tvrdi nešto drugo. Procenite sami.

 
Iako je ministrov govor na konferenciji za medije na ministarskom sastanku G-7 u Rimu zvučao konfuzno, a oči mu se sklapale i glava klonula, Nakagava je negirao da je konzumirao alkohol, navodeći da je, zbog prihlade, uzeo veću količinu tableta.

 Odavno sam obećao Bol  da ću napisati  priču o Checkpont Charlie.

Za mladje blogere vreme o kome pišem je verovatno praistorija.

Vreme dogadjanja: novembar - decembar 1962.

Bio sam u to vreme u bendu koji je svirao po američkim armijskim klubovima. Bilo ih je tri vrste: EM /vojnički/, NCO /podoficirski/ i oficirski. U Zapadnoj Nemačkoj ih je u to vreme bilo veoma mnogo. Svaka veća kasarna ih je imala sem oficirskih, kojih je bilo malo.

Na angažman u Berlin smo stigli posle samo dva meseca svirki po klubovima u Nemačkoj.

Omanji paketić, lepo pakovanje, a stvarno zanimljivo iznenadjenje: bočica poznate italijanske "Aleksandar" grape u spreju!

Šta se sve ne dosete dovitljivi Italijani, preciznije rečeno "kreativni grapajolo Stefano Botega"? U ponudi je lepeza od tri vrste proizvoda: klasična loza "Alexander Spray" radjena od muskata, "First taste Vaporizzato" koja ima ukus konjaka i odstojala "Grappa Barricata Vaporizzata" radjena od merloa i kabernea. Kažu u reklami da je namena ovog pakovanja da omogući užitak ljubiteljima kolačića, čokolade, račića, školjki ili rižota koji vole da ih obogate zanosnim mirisom lozovače. Čak će i miris kafe biti dodatno obogaćen notom grape, pri čemu ona neće izgubiti na ukusu kao što se desi kada se loza jednostavno uspe. A još ako se usput zapali dobra kubanska cigara... eto sjajnog užitka.

Da li vi koji pisete razmisljate o tome da to sto pisete mora biti interesantno (po vasem misljenju) citaocima? Ja vala ne. 

Dok srčem prvu jutarnju kafu ...

Srk ...

Listam Blic, srkućem kaficu, pa tako saznajem sledeće vesti ...

Srk ...

Vlast priprema zakon koji bi dozvoljavao štrajk samo u krugu fabrike, pa tako očekujem da će ispuniti davno dato obećanje ...’’ Fabrike

Desilo se meni a desilo se i drugima, sigurno, da kada nekome kažete da vam je nečega, čime vas nude, 'mnogo' odgovore , kao šeretski, 'mnogo je kada biju'. Nisam baš siguran da sam tada razumeo to. Sada razumen. Biju. I mnogo je. Previše. Kada je dosta? Batina, poniženja, trauma?

-          Miranda. Miranda! Ko je zaključao kapiju?

-          Ja sam.

-          Zašto?

-          Znaš ti zašto.

-          Otključaj. Čula si šta se celog dana događa na trgu. Otvaraj. Imam da završim nekakav posao.

-          Nema danas posla. Ostaješ kod kuće. Šta je sve ovo? Da sam želela da budem udovica, ubila bih te sama. Zadavila bih te ovom mašnom.

-          Ti misliš da se ja bojim tih crnokošuljaških vaški? Daj mi ključ. Daj mi ključ! Miranda!

Hiljade i hiljade kilometara prešli su  razgovarajući i šetajući po Dugoj liniji između Male sirene i svetionika koji obeležava mesto za ulaz brodova u lučki bazen. Najčešće u vreme belih noći kad sumrak traje gotovo do ponoći, a sunce, ispod samog horizonta, preplavljuje grad prigušenom plavkastom svetlošću, U tim razgovorima rodile su se mnoge ideje koje će u potpunosti izmeniti dotadašnje poimanje sveta i materije.  U istoriji nauke verovatno nije bilo tako bliske saradnje kao što je njihova, a svakako nije bilo plodonosnije.  Ipak, jedan njihov razgovor u septembru 1941. je naglo prekinut.  Naneta je strašna uvreda i to se više nije moglo ispraviti. Upravo taj nedovršeni razgovor imao je značajne implikacije u daljim globalnim zbivanjima.

Stotinak godina kasnije, ovog 22. juna 2020, istim rečima se može opisati Srbija posle još jednog glasanja, u prevodu - izborne

Poslednje dve nedelje, u "Hronikama" na stranicama štampe čitali smo o dva slučaja sa beogradskog asfalta. Jedna klasična sačekuša priredjena je zbog raspodele terena medju dilerima droge. Jedno manje uobičajeno ubisto desilo se kada je izmuženom vlasniku gradjevinske firme prekipelo i rešio je da hicima reguliše odnos sa zelenašima koji su mu bili za vratom i učinili život noćnom morom.

Ono što me u ovakvim situacijama posebno zaintrigira su čitulje u novinama. Nije da ih čitam kao penzioneri sa Kalemegdana koji svakog dana najpre provere da li su u njima, a zatim i ko se sve iz generacije preselio u Večna Lovišta, ali sa godinama sve češće pogledujem koga sve tamo nadjem.

Pre desetak godina u Rumuniji je poginuo bubnjar kultne grupe , ekvivalent Bijelog Dugmeta. Bio je u taksiju u kojeg se zabio kolima jedan američki vojnik, koji je za manje od 24 sata napustio zemlju. Legalno , zaštičen ugovorom koji štiti američke vojnike.

Pre neki dan ispred špijuske baze USA u velikoj Britaniji je supruga jednog amričkog sluzbenika izašla kolima iz baze u pogrešnom smeru i ubila devetnaestogodišnjeg