What follows is the personal account of the recent events in Japan by my friend Keiko Ito who lives in Tokyo, and who has kindly given me permission to share her Facebook entries on this blog. She wrote to her Facebook friends what is happening in her immidiate surrounding, wrote about her thoughts and feelings, and shared her worries about the fate of her relatives in Sendai.

I am posting them in English language, just as they were originally written. Keiko might join us from time to time (as she finds time), so I would encourage the commentators to post in English, if at all possible. If not, I'll try and translate, for her sake.

March 12, 2011

1.25am - What a day. Thank you so much for your messages of support. It meant a lot! Sorry I won't be able to reply individually today. It is 1.15am and I finally got back home. I managed to join my husband at his office in downtown Tokyo (I was not too far - only 1.5h walk!) so we walked back together, which was a great comfort. It is 4C/39F and the wind was very cold. No major damage in the house, but a lot of victims in the northeast part of the country, where my in-laws live. Telephone still not working, so after receiving a first "we're ok!" message from my sister in law, we still haven't managed to speak to them. Anyway, just a first "we're safe!" message. Lots of love, Keiko.

Gost autor: Slavica Pejović

Poodavno sam čula izreku "otac k'o kolac". Više se ne sećam kada i u kom kontekstu, no moram priznati nije to tada bilo područje mog interesovanja, te se nisam ni bavila time.

Tek od nedavno, tačnije od kad postadoh deo tročlane porodice, tj. MAJKA, počeh da posmatram očeve i da se pitam kako li je nastala i zadržala se izreka. I to ne da se zadržala u narodu, zadržala se i u institucijama, podmuklo, jedva vidljivo, ali se zadržala.

Očevi sve češće podižu, neguju i vaspitavaju decu, svesrdno pomažu majkama, i to ne samo da je u redu, već je vrlo poželjno za društvo jer pokazuje napredak, ravnopravnost, europejizam. U redu je sve dotle dok se ne sudare sa institucijama, procedurama, uslovima i pravima. E, tu već nema očeva, na scenu stupa majka, a otac postaje kolac.

Gledam nešto svoje foto albume iz vremena kada sam još trenirao košarku i zapažam da sam na fotografijama nestvarno manje konstitucije nego sada. Prvo što upada u oči i meni i mojoj supruzi da na slikama iz prošlosti nedostaju vrat i ramena. Naravno ima ih ali su bitno manji.

Za vizuelni utisak veličine i krupnoće jedna od najbitnijih mišićnih particija su svakako ramena. Dobro je što su masivna i jaka grupa mišića pa mogu da podnesu vrlo ozbiljan trening čime mogu da se uvečavaju i oblikuju u željenom smeru.

Zamislimo se nad teskobom čoveka koji se ušinuo secajući na promaji kutije sa vakcinama protiv svinjskog gripa, znajući da će valjati kao lek protiv polenske alergije, ako ništa drugo.

Džaba reči utehe Jove Krkobabića da se i njemu tako uklještio... pršljen, kad je nezagrejan iskočio iz Trojanskog konja i pao na Odiseja, ali da ga je već posle nekoliko vekova prošlo kao rukom odneseno, i da je redovno pobeđivao daleko mlađeg Kraljevića Marka u oranju drumova...

Džaba i Mlađino obećanje da će ga svakog dana masirati i mazati kremicom

I ništa mi sad nije jasno. Evo, čitam novine i nigde nema vesti o Nataši Bekvalac i onom motociklisti s kapicom za vaterpolo. Pa kakva smo mi to zemlja? Gde mi građani da se informišemo o lepoj Nati? Sve novine bruje kako je neki Mirko Cvetković lupio pesnicom o sto, kako je najbolji Mlađani slalomaš u isto vreme i otpušten i dao otkaz. Pa se kaže da je slabo radio, a i da je hteo sve sam. Na televizijama se ponovo vrti spot s bivšim ministrom kulture i Bajagom o nekom Vladi koji je pao. Znate ono "Šta to pada - pada vlada". Čuli ste. Mislim, čuli ste tu pesmu.

Eto, sad svi kanali počeli kao na Historiju da emituju Kolubarsku bitku. Mislim, ništa mi nije jasno. Ukopali se na Kolubari - pa šta? Kog to interesuje? Umesto da nam daju "play by play" kako su se potukli na dvoru Đani Versaći i Guru domaće latinične muzike, oni nas dave nekim tenkovima i buldožerima koji su ratovali na otvorenom kopu. Kao da je to najvažnija stvar na svetu. Mada me čudi što nisu umeli da ubodu godinu. Kad sam ja učio školu, bilo je 1914, a sad kažu da je u dvehiljaditim. Ništa mi nije jasno.

Pa se spominje neki stiropor. Kažu, stiropor je najbolji za izolaciju, a doskora su pričali kako je Nikola Tesla izmislio struju, a Slobodan Milošević izolaciju. Nisu spominjali stiropor, a sad pričaju kako će baš stiropor da nas uvede u Evropu. Za to vreme mediji ćute o tome kako je vodeći srpski kulturolog i trendseter Jekrem Evrić imao udes kolima. Javnost sumnja da su u to umešane tajne službe.

Bilo jednom jedno devojče, malečko i ubavo beše. Zvali su gu Crvenkapa. Imala je neku crvenu kapu kod Kinezi što vu kupili, jer babu mrzelo da vu plete kapu. Malo vu popke plete svaku godinu, još i s' kapu će se s'd zanosi.

A i vunica poskupe mnogo tuj godinu.

Crvenkapa je živela s' majku i s' tatka, u kuću pored golemu šumu. Tačnije u Čukljenik. Na drugi kraj je živela baba njena. U Tulovo. Razdaljina taman tol'ka da ti oteknu dok stigneš. Noge da ti oteknu.

Jednog dana majka je poslala Crvenkapu da odnese podvarak što je skuvala za babu i omesen ‘leb, jer baba ne voli kupovni, mnogo vu žilavi a već pola zubi nema. Sve joj to nabuta u krošnju i preko toj teglu ljutenicu. Crvenkapa popizde. Em će se maje peške, jer je nedelja i kombi nema, em treba nosi 100 kila jedenje. Razmišlja se Crvenkapa: "Kude sad da idem u pi*du materinu?" Nego koe će, baba gladna, a možda vu i da neki dinar za u grad.

Sabra ona džopke i krenu polako.

"Nije svaka istina za svake uši" Umberto Eko

  

S druge strane, pošto je oskudacija, moja draga supruga, zvanično se pridržava dogovora da se ne bahatimo sa kupovinom garderobe i raznih sitnica, a nezvanično, kao mrmot navlači, skoro, svakodnevno neke bluze, čizme, neodoljive lutijice za nešto, ... Nikad u originalnoj ambalaži, kesi, nikad račun, ... Sve to ona organizuje da bude "ispod radara". Ako eventualno nešto primetim:

- Sanja mi vratila, dala sam joj da nosi pre par meseci
- Kako se ne sećaš, imam ove čizme dve godine

Vaspitanje dece zavisi od mnogih - roditelja, prijatelja, drugara iz kraja, medija. Medjutim, nezamenjivu ulogu imaju vaspitači, učitelji, nastavnici, profesori oni koji decu tokom odrastanja uče osnovnim životnim veštinama, uliju dobrotu, daju promer, brinu o njima kao otac i majka. Deca ih se sećaju celog života. I poneko od roditelja. Društvo ih zaboravlja i retko pominje njihov značaj.

***

Nebojša Gogić je profesor matematike u osnovnoj školi u Velikoj Hoči. Svi ga znaju kao Uču. Jedan je od onih koje jednostavno morate voleti. Ako ga uopšte primetite. Izuzetno je skroman, miran, skoro neprimetan. Dok vam govori, kao da se plaši da će vas možda povrediti jačina njegovog glasa i još više onoga što hoće da vam kaže.

Bon je otelotvorenje promene. I to one duboke, uspešne, stalne, tekuće. Kada je Berlin podeljen i ostao opkoljen najpre Sovjetskom okupacionom zonom a zatim i Demokratskom Republikom Nemačkom, gradić na obali Rajne, malte ne igrom slučaja postao je glavni grad Savezne Republike Nemačke i odlično služio toj nameni u periodu stabilizacije i intenzivne obnove unuštene i osramoćene zemlje. Nestankom komunističkog bloka i prisajedinjenjem DDRa matici zemlji, prestonica se vratila tamo gde joj je mesto. Berlin je, prirodno, ponovo postao prestonica ujedinjene Nemačke. No, Bon nije čekao da doživi zlu sudbinu zaboravljenog i napuštenog grada. Grad je bio dovoljno pametan i sposoban da ne posustane, da se dočeka na noge i da nadje novu budućnost i novu snagu. Primer promena kroz koje je grad prošao je više nego poučan i treba ga proučavati i koristiti.

Avganistan, priča prva

ja sam ih prvi put videla
na onom glupom vudstoku posle 25 godina.
ne znam dal'ste gledali taj koncert, al bilo je strasno.
em '94, ovde se dogadja haos po sebi,
hteli smo , bar nas nekoliko da se
setimo kako je to bilo onih dana koje , naravno,
nismo pamtili....
za mene je stvarno bio shok.
nekoliko potpuno blatnjavih ljudi svira nesto
ali drugacije.gorko, crno, energicno, ludo...

Pijaca ili ispravnije Pijac, ne gramatički već zato što se u Beogradu tako kaže, jeste kultno gradsko mesto. Tako rečeno može oveštalo i pretenciozno da zvuči, ali zaista, mnogim građanima ali i onima koji se povremeno pridružuju Pijac je mesto gde doživljavaju grad i nalaze mu smisao. Moglo bi se reći da pored drugih važnih gradskih zdanja i mesta kao što su crkva, sud, pozorište, škola, dvor, Pijac u sistemu gradskih vrednosti ima veoma visoko mesto, ne može se reći prvo i najviše, ali sa aspekta nastanka i opstanka grada veoma važno i to neosporno, jer osobenost ovog gradskog mesta je da svaki građanin na tom placu ima svoj doživljaj i viđenje gradske vreve, sasvim individualan i slobodan. Pijac je, pored toga što je mesto prve, najstarije inicijacije grada i mesto nastajanja građanske slobode, mesto komunikativnije nego zvanično obeleženi trg (onaj kod Kneza oko čijeg imena se dvoume, na primer) ili Parlament.