Nikoleta Marković, čovek.

Učinila je Dorćol lepšim,  aktere akcije srećnim.

Treba li nešto više od umetnosti ? Ne.

Žena zmaj.

 

Dakle.... Uživajte.

Elevator Art je projekat savremene umetnosti realizovan u lokalnoj sredini. Smešten je na tri lokacije na Dorćolu - jednoj od najstarijih opština u Beograda, u zgradama u Solunskoj 36, Dubrovačkoj 24 i Dunavskom keju 18. Projekat čine umetnički radovi (tri foto - tapeta) koje je autorka poklonila Skupštinama stanara triju zgrada uz pomoć čijih stanara ih je

 7. novembar....22h...Pozorišni klub "ZELENO ZVONO", Zrenjanin

 

http://www.zelenozvono.rs/

         U Pilicu je živeo neki učitelj tako snažne mašte da je, dok čita molitve prekriven šalom i molitvenim  kaiševima, bio u stanju da zamisli kako ima snošaj i doživljava ejakulaciju. Bogohulna sekta je to smatrala tako velikim podvigom da ga je izabrala za svog glavara (I. B. Singer: Rob)

Zovem se Isak. Jevrejin sam, naravno. Poreklom iz Poljske, emigrirao sam u SAD uoči Drugog svetskog rata. Dobitnik sam Nobelove nagrade za književnost, jer kažu da sam, kao pisac,  „mag poetske reči, pripovedač maštovitog nerva, tanani slikar drevnih jevrejskih običaja, mitova i legendi, hroničar gorke sudbine svog naroda".

Berkeley & Napa Valley

U petak je vreme bilo oblacno i kad sam izasla napolje pocela je da pada kisa. Ni sto metara nisam presla kad su me zaustavili Amy i Mike. Ona je bila kustrave kose, okruglog vrska nosa, pegava, i gledala je kroz naocare kao da sam se pojavila u poslednjem trenutku. Mike je bio srednje visine, lepog osmeha, i izgledao je skoro podjednako srecan da sam naisla. Morala sam da stanem. Pricali su naizmenicno i o necemu sto mi je zvucalo kao ‘mir u svetu', ‘mladost za buducnost' ili tako nesto, bas po mojoj internacionalistickoj meri. U zgradi pored imali su svoj centar i kasnije tog dana odvijao se seminar negde u gradu. Unutra bi bilo suvo, i oni su bili toliko pristojni i simpaticni, da sam vec posle dva minuta stajanja na kisi i price rekla: "Gde je taj Centar?"

Sreda - 7. dan

Slobodne od muzeja, za danas nemamo plan. Idemo malo kroz nas kraj, resile smo, van uobicajenih staza koje smo vec stvorile za ovih nekoliko dana. Te uobicajene staze su izlazak na Rue du Louvre koja bi nas dalje odvela do Rue Montorgueil, i izlazak na Rue Saint-Honoré preko koje put vodi ka Luvru, i do metro stanice. Danas idemo pozadi, iza zgrade, a prolazimo prvo kroz onaj pasaz koji smo otkrile. Ni drugi, ni treci ni bilo koji po redu utisak ne kvari neobicnu, tihu lepotu tog mesta. I dalje je sve zatvoreno. Nismo puno odmakle kad smo na jednom visokom, starom zidu videle nesto sto nas je puno obradovalo, i sto se ne bi ocekivalo da jedan tako oronuli zid moze da nosi.

'Kuba!' dovikuje neko iz pubike. Akustika dvorane je tako savršena da se i jedan tip koji dobacuje sa gornjeg balkona čuje kao da je ozvučen. Blagi mrmur odobravanja iz publike sledi nakon tog podsećanja koje je pretpostavljam neizbežno gde god se okupe pojedinci sa španskih govornih područja u grupama većim od dvoje.
'Jebe mi se Kubu, i za Španiju, i za Francusku..

 

Već nekoliko nedelja idem na neki kurs koji je posvećen projektima u odeljenjima personala. Od projektnog zadatka, budžeta, tima, plana finansija, realizacije do praćenja dugoročnih i kratkoročnih efekata zadatka. Pošto su odeljenja personala uglavnom odelenja koja troše novac - ovaj kurs trebalo bi da nas nauči kako da odeljenje personala ( vitalni organ svake veće firme) postane i profitni centrar.

Težak zadatak nema šta. Valjda su zato predvideli da cela grupa sedi zajedno punih 4 meseca. Meni, iz početka izgledalo da nema tu šta da se uči ni 4 nedelje ali izgleda da sam se prevarila jer u protekle tri nedelje smo obradivali temu - internog istraživanja po komaniji (veliki sistemi preko 1000 zaposlenih)  u smislu vrednosti i ciljeva. Od sledeće nedelje - pravni okvir svakog projekta, radno pravo, povećanje broja sati u slučaju dodele projekata već postojećim zaposlenima ili uzimanje eksternih eksperata. E, sad sve bi to bilo super, da je kurs dva, tri sata dnevno -a nije. Svaki dan od 8-16h sa pauzom za ručak od 45 minuta. Puno radno vreme. Dobro - plaća poslodavac, nije da se bilo ko od nas žuri ali prvo što mi je palo na pamet je kako ćemo svi mi, potpuno nepoznati jedni drugima, slučajno skupljenih 17 ljudi provesti zajedno 4 meseca svaki dan. 

Kad smo stigli prvi dan u školu - rekli su nam da imamo 20 minuta da popijemo kafu i da se upoznamo. Kad je prošao ovaj "spontani" način upoznavanja, krenuli smo u učionicu. Ja sam odlučila da udjem poslednja. Pošto je kurs na nemačkom, odlučila sam da sednem pored najvećeh štrebera da bih mogla da prepisujem ono što ne razumem i što mi nije bilo jasno.

U okviru šire saradnje uspostavljene između Udruženja za javno zdravlje Srbije i regionalnog Ministarstva zdravlja Toskane, dogovorena je sedmodnevna studijska poseta porodilištima Toskane. Početkom marta u Firencu putujemo dr Vladimir Vajs, načelnik pančevačkog porodilišta, i moja malenkost, ispred GI "Majka Hrabrost". On - da vidi kako sve izgleda iz stručnog ugla lekara. Ja - da vidim kako sve izgleda iz ugla porodilja.

U Toskani je revolucija za promenu prođajnih

Još uvek pamtim vic koji mi je otac ispričao pred kraj osmoljetke. Ne verujem da je to bio motivacioni govor, jer sam bio jako solidan đak, ali ne bih ni isključio tu mogućnost. Vic ide od prilike ovako:

"Vratio se ćale sa roditeljskog, a sin malo podbacio u školi pa čcekivao da ce ćale da se dere. Medjutim ništa. Atmosfera opuštena. Čak ćale iznese viski i dve čaše:

- Ajde sine naspi nam ovaj viski, šta me gledaš?

 

Sin zbunjeno sipa samo ocu.

- Sipaj... Sipaj i za sebe.
- Tata ja ne pijem.
- Ma slobodno sipaj... Je l ti se svđja?
- Pa nije loše... Bolje je od one brlje što pijem drugarima.
- Pa jeste. Ovo je džoni voker blek, najkvalitetniji viski. Stariji od tebe... Zapali jedan malboro.
- Tata ja ne pušim.
- Ajde bre. Znam da pušis... Kako je?
- Pa bolje od krdže koju pusimo u školskom dvorištu.

Belgija je zemlja u kojoj postoji čitava kultura zasnovana na pivu i oko njega. Stoga nije čudno što je jedna od zanimljivosti Brisela bar Moeder Lambic u kome možete popiti neko od skoro hiljadu različitih vrsta piva. Ovaj bar je bio lokalno mesto, sa posebnom atmosferom, sve dok gazda nije počeo da ga reklamira. Sada ne može da se odbrani od radoznalih turista koji nadiru sa željom da vide i to čudo. Kažu da mu neće pasti na pamet da se reklamira u narednim izdanjima turističkih vodiča Brisela.

 

Moj gost: Marijana Terzin, PR Amaterskog pozorišta Dadov

 

Ovih dana, Alternativni pozorišni centar Dadov u Beogradu obeležava 50 godina rada. Gotovo pola veka, Dadov predstavlja svojevrsni fenomen naše kulture. Nastao daleke 1958. godine u neobičnim okolnostima adaptirane privatne zgrade u Molerovoj 33, na Vračaru, Dadov je počeo rad sa idejom o repertoarskom, alternativnom pozorištu koje je trebalo da bude neka vrsta protivteže profesionalnim teatrima, poput „of Brodveja”, pariskih džepnih pozorišta, londonskih eksperimentalnih i sličnih trupa.

 

Dadov je skraćenica za "Dramski atelje Doma omladine Vračar". I to je bitno danas, pola veka od osnivanja, kada slovi za “republiku slobodnog duha, centar asfaltnog humora, beogradsku emociju” koja je uspela da na scenu iznese sve što drugi nisu mogli, hteli ili smeli da igraju i odneguje stotinak eminentnih glumaca, reditelja i dramskih pisaca.

Sinoć prođoh Trgom Republike, to je onaj trg u centru grada gde je Narodni muzej pokriven već evo drugu godinu skelom i platnom po receptu Potemkina, Narodno pozorište, zgrada Riunione, Dom štampe ali na drugoj strani opstaje Staklenac iza koga viri jedna divlje izidana zgrada koja se ruga svemu tome. Na to sve navikli se Beograđani pa i ne gunđaju mnogo osim nekih zaludnih čistunaca koji nemaju druga posla a stalo im je do toga da im grad izgleda gradski. Pojma nemaju šta sve može još da se desi a, boga mi, i desilo se.

Dakle u mimohodu Trgom videh nekoliko montažnih drvenih