Večeras oko sedam i petnaest u Centru za grafiku i vizuelna istraživanja u zgradi Fakulteta likovnih umetnosti, ulaz iz Pariske ulice, otvorih izložbu bibliofilskog izdanja pesama Vuka Krnjevića i grafika/litografija mog drugara i prijatelja Dragana Cohe. Stavi ovaj tekst na blog molim te, reče mi Dragan Coha a Vuk Krnjević dodade: Mikele nas ishvali kao braću. I evo, upravo se vrativši iz Znaka pitanja, činim to.

Ovo je tekst kojim sam otvorio izložbu, nije panegirik nego sušta istina i samo istina, tako mi Bog pomogao.

Imao sam drugara  Aleksandra koga smo svi zvali Sale, odavno je mlad umro, koji je znao SVE! Bio je mlađi brat mog druga Žuleta ali se neprekidno vrzmao oko nas pa smo se vremenom navikli na njegovo prisustvo. Igramo mi pokericu, sedimo u parku, kupamo se na Dunavu, pijemo u Kulturnom Centru, razgovaramo...Sale je tu! Ne retko se dešavalo da neko od nas ispriča nešto što je čuo, pročitao, video na TV ekranu... e to je bio šlagvort za Saleta. Kaže Bora na primer, da je čuo kako neki tip iz Amerike može da hoda na rukama čitavih dvesta metara.

zajedno jači?

Evo stare priče koju ste svi makar jednom u životu čuli ili pročitali:

Imao jedan otac sedam sinova. Rekao im je da uberu sedam prutova. Oni su otišli i vratili se svaki sa svojim prutom. Ajde sad, kaže im otac, zavežite ih dobro. Zavezali oni prutove a otac im tada reče: De sad da vidim ko od vas može da slomi ovaj snop pruća. Proba prvi i ne mogade. Proba drugi i ne mogade ni on. Probaše svi ali ne uspeše. Otac uze snop, odveza ga te slomi jedan po jedan prut. Vidite sinovi moji, kad ste zajedno niko vas ne može slomiti, zajedno ste jači.

Priča je od upotrebe izlizana ali retko, vrlo retko u praksi sprovođena, primere možete na prste jedne ruke izbrojati u svekolikoj srpskoj Istoriji.

Nisam Tomas Man ali smrt u Veneciji i smrt u Sutomoru i pored svih svojih različitosti, zanimljivosti i osobenosti, ipak su samo smrti.

U prvoj polovini šezdesetih godina, obuzela nas je manija igranja pokera. Nije bilo mesta u Titogradu, makar malo skrovitog, koje nam nije odgovaralo da odigramo nekoliko partija, odnosno onoliko dok nas neko ne bi prekinuo. Mene i mog klupnog kolegu a uz Puca najboljeg prijatelja, Gara, profesor, naš razredni, inače strastveni pokeraš, uhvatio je zanesene kako u zadnjoj klupi, bili smo najviši u odelenju, igramo poker. Istog časa nas je premestio

Bio je u Biblioteca Nazionale Marciana, kao što joj je napisao u mejlu. Biblioteku nije bilo teško naći, oboje smo dobro poznavali Veneciju. Znao sam da je zgrada Biblioteke Marciane, delo Jacopa Sansovina, koji nije stigao da je vidi završenu ali je njegov naslednik Vincenzzo Scamozzi preuzeo izgradnju dodatnih pet odeljaka, u skladu sa Sansovinovim duhom, time je zgrada dospela do obale kanala i postala komšinica Sansovinove kovnice

Jedina prava ljubav je ljubav prema Bogu, izričiti su crkvenodostojnici svih crkava a pre svega Katoličke i pravoslavne provenijencije. Iako nereligiozan, sklon sam prihvatiti ovakvo stanovište ali nekako ne do kraja, jer mi na pamet padaju rječi Gospoda našeg Isusa Krista: Voli bližnjeg svog kao samoga sebe! Voleti, ljubiti, ljubav, daklem, prema Sinu Gospodnjem, je takorekuć jedna od vrlo značajnih sugestija ako ne i zakona koje je propisao.

Sveti Avgustin, inače meni neomiljena osoba, za divno čudo, izrekao je nakoliko veoma prihvatljivih misli o ljubavi:

Sam, potpuno sam u svojoj pustinji. Oko njega u nedogled. SAM! Da li hoda, korača? Ne zna. Da li razmišlja? Da. O čemu? Ne zna. Misli se kovitlaju bez konca i kraja, nepovezane, nijedna se ne zadržava ni delić sekunde, odlaze ne zaustavljajući se, samo odlepršaju i kao da ih nije ni bilo. Već ga zatrpavaju nove, nove, nove ali i one traju tek tren. Bacio je pogled metar, dva ispred sebe. NIŠTA. Nema peska, nema ničega, pustoš dokle god oko dopire na svih dvesta sedamdeset strana. Počinje da shvata, nije on u pustinji, pustinja je u njemu! Uz ogroman napor volje uspeo je da zadrži

Dole priložena Odluka o izmenama i dopunama Prostornog plana Nacionalnog parka kaže da sad svaki opštinski ćata, koji priznaje samo sud svoje Partije, može da crta nove granice parka i zona zaštite u njemu.

Pazljivo zurim u rumene noge, trazim one s bizuterijom… Skeniram teleskopom jato galebova na deponiji u Vinci. Vec sam 5 plasticnih kolor prstenova s krupnim slovima/ciframa uspeo da procitam... eno jednog! Ali ima samo mali metalni prsten, nigde krupnog plasticnog za citanje. Ti metalni se obicno procitaju tek kada pticu nadjete mrtvu, ili je

pocheo mi dan bash bezveze. nisam spavala dobro (al to i nije neka novina za one koji me znaju). spremila se i doshla na posao. sve normalno, nema nikakve frke. mnogo od mojih kolega dolaze oko 9 ujutru a ja volim da krenem od 7. ta dva sata su mi ko melem za dushu jer sam sama samcata. to vreme iskoristim da sredim inbox, odgovorim ljudima i takoto. nashla sam ovaj snimak u inboxu i htela sam da podelim s vama. meni je sad super raspolozhenje jer sam se setila svojih roditelja i mnogih drugih koji su vozili ili josh uvek voze yugo. ja sam volela taj auto. a vi?

Sure on this shining night
Of star made shadows round,
Kindness must watch for me
This side the ground.
The late year lies down the north.
All is healed, all is health.
High summer holds the earth.
Hearts all whole.
Sure on this shining night I weep for wonder wand'ring far
alone
Of shadows on the stars.

James Agee (Permit Me Voyage, 1934)

Boris Dežulović mi je jedan od omiljenih autora sa ovih prostora. Svi mi volimo da čitamo njegove kritičke tekstove o svojoj domovini, ali je pitanje koliko nam se dopada kada smo mi na tapetu. Tekst Borisa Dežulovića prenosim u celosti:

Dozlaboga je već istrošena moralistička fraza kako svatko treba najprije počistiti u svom dvorištu, pa tek onda viriti u susjedovo.

Dozlaboga istrošena, a ne da se potrošiti. Preduboko je u balkanski genotip našeg čovjeka ukopan refleks da se penje na prste i isteže vrat preko plota, uzrokujući endemsku ukočenost

Starosedeoci Vašingtona, koji su dočekali i ispratili brojne administracije, kažu da nikada nisu videli ništa slično. Uzbudjenje koje prati inauguraciju Baraka Obame je sveprožimajuće, i zarazno, toliko da ni  temperatura od minus 10 stepeni i ledeni vetar ne uspevaju da ga ohlade. Amerikanci žele da kažu svojoj deci i unucima da su prisustvovali istoriji.

Karte za inauguraciju su ovih dana najveća dragocenost. Od kada je Senat doneo zakon kojim se zabranjuje prodaja ulaznica za inauguraciju

Većini ljudi u svetu je jasno da svetska recesija neće početi da popušta sve dok američka privreda ne bude počela da pokazuje znake oporavka. A jedan od važnih činilaca tog oporavka mogla bi da bude reforma američkog zdravstvenog osiguranja.

Za one Amerikance koji imaju para da plaćaju privatno osiguranje, sistem zdravstvene zaštite funkcioniše besprekorno. Za oko 46 miliona onih koji jedva sastavljaju kraj s krajem, sistem gotovo da ne postoji. Američki mešoviti - državno-privatni sistem zdravstvene zaštite