РАДНИЧКА КЛАСА иде у РАЈ

Мрђан Бајић: Радничка класа иде у рај

АПЛИКАЦИЈА АКВИНСКИ

„… Тржиште је преплављено апликаци­јама, развија се и нова генерација кортагената који се стављају и на врх лобање, а не само иза ушију, тако да пријем менталне апли­кације више није везан за један улаз у сферу свести. Догађај игре или садржаја апликације већ постаје вишеструко сложенији него кад смо почели са Мондријановим ПП-ом. А свакако можемо све брже да урадимо кад нас је само троје.

Девојка је зачкиљила. Веберинг је то приметио и благо се осмехнуо.

– Четворо нас је овде – исправио га је Веберинг и погледао удесно ка холограмској пројекцији жене која је титрала бледопла­ вичастим сјајем, повремено се осмехивала и климала главом, а онда се окренула ка свом мужу и рекла дубоким, заносним гласом филмске диве:

– Волим када то кажеш.

КОДЕКС ЖУТОГ НОВИНАРСТВА У САЛУНУ

            У средини „Нултог броја“, последњег романа Умберта Ека (1932 – 2016), аутора «Отвореног дела»,  „Имена руже”, „Фукоовог клатна”, „Прашког гробља”, „Историје лепоте” и „Историје ружноће”... есејисте, филозофа и лингвисте,  испричан је виц који вас, сам по себи, неће посебно одушевити.

            «Јаше каубој кроз прерију кад у једном тренутку зачује глас који му каже да оде у Абилин. Кад је тамо стигао глас се опет јави: «Иди у салун и све што имаш уложи на број пет на рулету». Каубој, опијен небеским гласом, тако и учини. Међутим, куглица се заустави на броју осамнаест. Глас му онда прошапта: «Баш штета, изгубили смо»».

            Кад прочитате роман сетићете се тог вица и схватити да се он може „читати“ и као Екоов  ироничан коментар последњих пола века историје Италије и Европе: Баш штета, каже Еко, изгубили смо „верујући речима превртљивих политичара и лицемерних црквених кругова, „небеским гласовима“ тајних служби и мистериозних ложа, опљачкани кроз корупције и непрестане обмане јавности“, у чему новине и новинари имају значајног удела.

ТРАЖЕЊЕ МРАКА

          Први концерт неког бенда – ВИС-а (вокално-инструменталног састава) како се тада говорило, па још из престонице, у варошици је био догађај године. Карте су плануле, а излепљене плакате загледане сваког дана да се провери да случајно нема неких промена.

          Најзад је дошао и тај дан. ВИС је стигао

У овој причи догађаји су истинити, али су се догодили различитим личностима.

Ако се неко препозна, то ће бити на његову одговорност.

 СРПСКИ САФАРИ

            О правој личности и способностима Станоја дуго се није знало у редакцији. Познавали смо његову физичку појаву: повиши и кошчат, бујне косе са дугачким зулуфима и кратком брадицом  чији је шпиц питагорејски издуживао лице. Знали смо да је тако и живео, по хипотенузи, док су се светачки и уметнички имиџ надметали у њему. Оне вечери у кафани, када су столови залебдели а ми уронили у срећу безбрижног постојања, Станојев уметничко-боемски лик је надвладао и, чини се заувек, ћушнуо бројанице на дно његовог најдубљег, тајног џепа.

            Чим је газда кафане почео да скупља и пребројава испијене флаше, Станоје га је позвао, заденуо му неколико новчаница у мали џеп капута и нешто шапнуо.

            Газда се усправио, погледао нас и поново нагнуо да боље чује.

            - Затараби кафану! – поновио је Станоје. – И донеси нову туру, шта ко пије.

            - Е, нека си му рекао! – огласио се заменик глодура. – Таман смо се загрејали...

            Негде после поноћи, усред наше дерњаве и пијаних расправа, пукло је велико кафанско огледало иза шанка и хиљадама блиставих стаклића, као зрнцима леда, посуло све около. Тресак је заглушио галаму, а тишина потом, уз звон понеког закаснелог стаклића, била је провалија у коју смо сви пропали, одједном истрежњени.

          One godine kada sam navršio devedesetu, poželio sam si darovati noć razuzdane strasti s mlađahnom djevicom. Markes ovako nešto još nije napisao, bilo bi najkraće moguće prepričavanje njegovog poslednjeg romana Sećanje na moje tužne kurve.
          Naratorovo ime nam nije poznato, ali mi instinkt govori da ne bismo mnogo pogrešili ako bismo ga nazvali, recimo, Gabrijel.

(Fotografija je delo Olivere Miletić - http://s123.photobucket.com/albums/o295/KreativniManijak/) 

            Lihtenštajn, Levi, Hiršl, Šajnberger, Kon, Buhvald, Vigenfeld, Vajs, Fišer, Alt, Kraus, Filinger, Gros, Flajšman, Rozenberg, Morgenštern. Istorija jevrejske zajednice u Sremskoj Mitrovici duga je i nažalost, čini se, završena: podaci iz poslednjeg popisa

.

.

.

.

Moje prvo iskustvo sa blogom od kako sam došao u Ambasadu Velike Britanije u Beogradu će biti veoma uzbudljivo jer kombinuje moja profesionalna interesovanja u oblasti ekonomskog razvoja sa ličnim interesovanjem za sport. Pre nekog vremena sam u Danasovom konferencijskom centru učestvovao u raspravi o „Privatizaciji i investicijama u sportsku infrastrukturu". Mislim da neke ideje, pomenute na ovoj konferenciji, zavređuju da ih podelim sa vama.

Verovatno bi trebalo da se podrazumeva, ali on o čemu sam posle najviše razmišljao jeste koliko je komplikovano projektovati i izgraditi sportski objekat! Tom prilikom smo videli nekoliko fascinantnih prezentacija, među kojima su bile i dve građevinske firme, Mott MacDonald i Arup. Ove dve kompanije su učestvovale u izgradnji nekih od najimpresivnijih stadiona na svetu. Stručnost koju su pokazali tokom prezentacije naterala me je da shvatim koliki je izazov projektovati stadion poput Gradskog stadiona u Mančesteru ili Olimpijskog parka u Londonu. Shvatio sam i da će srpski sportski klubovi, ali i gradonačelnici i investitori imati puno tema za razmišljanje pre nego što uđu u proces modernizacije objekata i obnavljanja zajednice.

Nas Britance prati glas da o vremenu volimo da pričamo detaljno i u svakoj situaciji. Medjutim, siguran sam da bilo koji razgovor koji se odvija u Srbiji ovih dana sa pravom ima vremenske prilike kao jednu od centralnih tema. Svedoci smo dramatičnih slika iz zavejanih gradova i opština, i borbe gradjana i komunalnih službi da se stanje normalizuje.

Uprkos lošim vremenskim uslovima i vanrednoj situaciji, odlučili smo da ne menjamo neke ranije fiksirane poslovne planove. U nedelji u kojoj je Nj.K.V. kraljica Elizabeta II obeležila svoj Dijamantski jubilej (60 godina od dolaska na tron) simbolično smo pokrenuli i proslavu našeg važnog 'lokalnog' jubileja - 175 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa izmedju Velike Britanije i Srbije.