Uopste nisam imao nameru da pisem o fudbalu….bar ne neko vreme…Ne bih svakako cekao otvaranje sledeceg Mundijala na Marakani u Riju, ali se ne bih bas ni oglasavao neko vreme…

Prvo, fudbala je bilo dosta ovog leta…kakvog takvog po kvalitetu, ali kolicinski sasvim dovoljno. Zatim manje vise je sve receno…a mnogima sam na blogu i dosadio (za sta me bas briga), pisuci o fudbalu i side stories oko istog dok Kosovo neumitno odlazi…dakle, prilicno sam nemoralnu poziciju zauzeo…al dobro…licni izbor…

Sve u svemu, verovatno bih se oglasio cim kompletna lepinja dobije

Koja je mera sumornosti, beznadja, ogavnosti trenutka zivljenja 2013-e godine, deset godina od kako je nasmejani i precizni Zmija nepogresivo razneo srce coveku koji je hodajuci na stakama pokusavao da nama, nasoj deci, pa cak i njemu samom, atentatoru i njegovim satrapaima, promeni zivot na bolje….ili bar da svima ponudi besplatno zrno nade za bolje sutra. Merac tog crnila ne postoji…i ne treba da postoji, jer bi nas uveo u novi krug apatije, bezdusnosti i svega onoga sto nasem narodu ide najbolje od ruke.

"Kako smo igrali sa Francuzima?"

 Tako je Novak Djokovic zapoceo svoju konferenciju posle pobede nad Aleksandrom Dolgopolovim (7-6, 6-4, 6-2). Interesovalo ga je sta je nasa kosarkaska reprezentacija uradila u Litvaniji, i protiv koga igramo sledece. Sedeo je u beloj Sergio Tacchini trenerci, sa malom 'Unicef' znackom ispod desnog ramena. Razgovor sa stranim novinarima trajao je dosta dugo, ali je Novak kao i uvek bio strpljiv i odlicno raspolozen i u razgovoru sa domacim medijima.

U lozi za igrace na drugom spratu Arthur Ashe stadiona, situacija podseca na scene sa tribina u ponedeljak -- ima vise posetilaca nego slobodnih mesta. US Open nema prekrivenih terena, ali je bar ova loza daleko od oblaka i kise. Tu igraci provode svoje slobodno vreme, kojeg je nazalost zbog kise sve vise i vise.

Ovog vedrog cetvrtka u Indian Wellsu, tacno u 11am -- kad na rasporedu i pise da ce tenis poceti -- sudija na terenu #2 najavio je da igraci imaju jos dva minuta zagrevanja. To je ujedno i publici najava da imaju jos dva minuta da dotrce do svojih sedista. Propustiti pocetak tenisa mozda boli vise od drugih sportova, jer se propusta simbolicna vrednost prve loptice, prvih odluka i prvog poena. Propusta se takodje najduzi period tenisa, jer ako zakasnite na pocetak meca, propustate tri gema, a posle toga samo po dva. Opomene za dva minuta obicno su dovoljno glasne da ih cuju i igraci i publika koja bi trebalo da je vec na svojim sedistima.

Samo 5 minuta posle kraja meca, Jelena Jankovic je vec bila na konferenciji za stampu. Tenis danas nije isao kako treba, i Jelena slicno mnogim drugima u njenom sportu voli posle poraza -- u ovom slucaju od amerikanke Jamie Hampton -- sto pre da zavrsi i sa pricom.

Jelena je pre samo dve godine ovde bila sampion, pa se iz pitanja u pitanje na konferenciji za stampu soba sve vise punila. Posle razgovora sa svetskim medijima, Jelena je na kratko popricala i sa B92.

Da

Anu Ivanovic smo na ovom turniru po prvi put sreli u sredu u kafeu na poznatoj El Paseo aveniji u centru Indian Wellsa, i pred danasnji intervju nam je otkrila za koga je bila druga solja koju je sa sobom nosila. Mislili smo da je tajna njenog teniskog uspeha mozda dupli kapucino, medjutim upravo je obrnuto: Ana jednostavno voli da razblazi jaku kafu sa toplom vodom iz druge solje. Posle razgovora o kafi, presli smo na tenis i razgovor o Aninoj pobedi protiv Johanna-e Larsson.

Vecina ranoranilaca koji su u nedelju ujutro dosli u ovaj teniski centar pre 10am verovatno nisu prepoznali muziku koja se relativno tiho cula preko zvucnika. Mada su Red Hot Chili Peppersi muzicka grupa koja, slicno ovom turniru, bas podseca na opustenu atmosferu Kalifornije, vecina posetilaca ovde su generacijski dosta udaljeni od tog progresivnog psihodelicnog rok benda. Takva je situacija i van teniskog centra -- prosecna starost u kaliforniji

Forza Jeca! Taj jednostavan usklik podrske Jeleni Jankovic cesto se cuo veceras u toku finala Texas Tennis Open WTA turnira, koji se u petak vece odigrao ovde u Dalasu. To je vec poznat pristup nasih navijaca -- da se zbuni protivnik. Veceras je protivnica bila Roberta Vinci, Italijanka koja je u Teksas dosla sa bekhend slajsom kakvog ovi tereni predgradskog Hilton hotela verovatno nikad ranije nisu videli.

US Open je dosta daleko od Njujorka kog poznajete sa razglednica i poznatih TV programa. Rec Njujork moze da ima nekoliko znacenja, drzava se zove Njujork, grad se zove Njujork, i dovoljno je velik, naseljen, bogat, siromasan, star, mlad i sve zajedno saren i izmesan da nema jedinstvene slike grada koja sve moze da prestavi. Njujork koji vidite na slikama odnosno posterima US Opena je 15tak kilometara zapadno od Njujorka u kom se taj tenis zapravo i igra.

Njujork u kom se US Open

Na putu za US Open, srecemo na autoputu u drugom pravcu isti US Open autobus, vraca se iz centra. Saznas tako otprilike gde je polovina puta izmedju teniskog centra i Menhetna, Polovinu turnira smo davno prosli, to je bilo proslog vikenda, sad smo kod same zavrsnice. Nasih je tad jos dosta bilo u zrebu, danas je poslednji dan turnira, sve je spalo na dva igraca, Marina Cilica i Kei Nisikoria, u 5pm na glavnom stadionu. Svi ostali tereni su skoro sasvim prazni.

Ona druga dvojica, Novak Djokovic i Roze Federer, i dalje su prisutni tu medju novinarima u autobusu. Gledaju statistike sa meca, citaju o njima u novinama, prepricavaju najinteresatnije delove. Federer je pun energije skakutao pred poslednji gem da stavi pritisak na Cilica, prepricavaju novinari BBC-a. A Cilic je onda hladnokrvno uzvratio sa tri vezana asa. Nema hrvatskih novinara da i oni svoje price ispricaju, nasi novinari ce mozda na kratko prihvatiti Cilica pod svoje. Ne znaju istoriju Jugoslavije ovi koji rasporedjuju novinare na tribinama, nije tesko ubediti ih da je sve to isto.

Milan Nikolić

Nikada ne bih pisao o slučaju srpske nacionalne šta god ona bila. Ni najnovije vesti o tome da će se verovatno nagoditi sa Tužilaštvom, da je ponudila čak milion i po eura, da će biti „pritvorena“ u sopstvenoj vili, i da će seka Lidija, koja je samo verno pomagala, kako nalaže

„Ja mogu da živim taj svoj malograđanski život samo okružena ljudima koji shvataju moju prirodu i mislim da je to nešto najlepše što postoji. Ubila bih se kada bih se komotno osećala u ovom svetu. Da pripadam svemu ovome jednostavno bih sebe prezrela na svaki način.“

Sa Biljanom Srbljanović nakon poslednjeg izvođenja komada „Nije smrt biciklo da ti ga ukradu“ u ovoj sezoni – o generacijama i svemu što među njima traje

Milan