Dok se klackala kući u prepunom avtobusu stoje ći na jednoj nozi i gledaju ći ne zainteresovano kroz zamazan prozor, nije ni zapažala saobraćajne znakove koji su je važno obaveštavali da je tuda zabranjen prolaz svim vozilima preko 3,5 tona. O ruci joj je visio ceger u kome se klatio jogurat udaraju ći je ravnomerno po cevanici, a njoj je bilo samo do toga da se što pre dovuče do mira i tišine njenog doma. Meškoljila se sa ne lagodom jer joj se znojavi brusfalter usecao u kožu i zato je postajala sve nevroznija.

Postoje ljudi koji se teško rastaju sa nepotrebnim stvarima. Za mene su to na prvom mestu papiri - garancija za laptop koju znam da moram da čuvam ali mi nikada ne padne na pamet da proverim da li je istekla, izveštaji sa raznoraznih konferencija, flajeri za zlu ne trebalo u širokom luku od bućkuriša za doneti do vodoinstalatera, nađe se i poneka "poruka lične prirode" koja, da ne bude zabune, nije starija od naše ere novih komunikacija nego je silom prilika pisana rukom pa deluje kao čist artefakt romantizma.

Dragi rekreativci. 
Dobijam pitanja, pa da odgovorim.
Biću surovo iskren, kao i uvek.
Ne znam zašto, ali guzica je centar interesovanja većine vežbačica ženskog pola.
Prvo, ukoliko hoćete da zategnete guzicu ili butine, niste rekreativci, već imate tačno definisan cilj, kao i bilo koji ozbiljni sportista. Dakle, potreban je ozbiljan pristup.

Dakle... Današnja antifa šetnja ("Šetnja za slobodu") je pokazala da Novim Sadom SVI mogu slobodno da prošetaju. I više od onih izmerenih 970 koraka i to centralnim ulicama grada. Nije moglo uže no od Miletićevog trga(Trg slobode), kroz Zmaj Jovinu, Dunavsku i Kejom žrtava racije. I sve to može uz policiju koja je bez hamera i na njima specijalaca sa fantomkama na glavi. Bez konjice i hiljade policajaca. I što je najvažnije – bez povređenih. A koliko sam čuo Novi Sad je već nekoliko godina grad koji nema načelnika policije.

Кад се удруже сујета, полу-знање (или премаскирано незнање) и утицај на друштвеним мрежема добије се једна од најгорих комбинација по интернет заједницу. Тако настају разне Слађане Велков са потенцијално огромним негативним утицајем на друштво.

Полу-знање у комбинацији са сујетом аутора говори му да има шта да каже, утицај на мрежама у комбинацији са полу-знањем да би требало нешто да каже, а утицај на мрежама у комбинацији са сујетом да не мора да трпи дискусију ни критику. Зато пише глупости, мисли да је паметан и - брише, банује све што му не иде у прилог.

Ruska DRŽAVNA televizija sinoć o dogadjajima u Bgd:

Danas su se gradjani Beograda verovatno setili drugih mitinga. Setili su se kako je besnela rulja koja je svrgavala starog Miloševića.
Isti ti, fudbalski navijači.
Kako je zemlja koja je poludela od liberalnih obećanja sprovodila na onaj svet plačem zapadnu marionetu Zorana Djindjića - čoveka koji je rasturio legendarnu srpsku armiju i specijalne službe, koji je predao Hagu heroje srpskog otpora za apstraktnu ekonomsku pomoć i koji je za to dobio zaslužen metak".

Ceo video izveštaj se može naći

„Jesiiii videla Vučićev spot sa balonimaaaaaa! Do jaaaajaa!“

Moja Majče meni u SMS, pre neki dan 

"Ostaje pitanje sta je uopste vasa teza i kakve veze imaju radikali i maloletnicko nasilje."

bloger niki m na ovom postu

 Brat Sava ima neke neprijavljene kečeve iz fizike. Bivalo i ranije popuštanje u školi, al nekako se  ovog puta baš osećam bez veze. I krivom. I kilavom. I nesposobnom.  Izneđu ostalog i zato što toliko vremena provodim sa Talibanima,

 O stvarnom smislu  života, takoreći.

Čekala sam da ekipa kod Radulovića, konačno, usklikne 42,

Da li postoji narod, verska zajednica, etnička grupa, seksualna manjina... koje Srbi ne mrze, i kojima ne žele sve najgore i da skončaju u najgorim mukama u mašini za mlevenje mesa?

Smatram da ne postoji. Smatram da mrzimo sve. Naravno, najviše mrzimo one koji su nam najbliži.

Albance mrzimo jer su nam oteli 15 posto svete teritorije. Makedonce mrzimo jer neće da priznaju da su Srbi. Bošnjake mrzimo jer neće da priznaju da su poturčeni Srbi. Hrvate mrzimo zbog Jasenovca. Slovence jer su pederi iz Evropske unije. Mađare jer hoće da nam otmu Vojvodinu. Rumune i Bugare jer su slepci koji su pre nas ušli u Evropsku uniju. Rome mrzimo jer su odlučili da budu siromašni i prljavi. Kineze jer su žuti i mnogobrojni. Katolike mrzimo jer oni mrze nas, pa im samo vraćamo. Muslimane jer hoće da nas dignu u vazduh. Protestante zato što su sekta. Baptiste zato što su sekta. Adventiste zato što su sekta. Jehovine svedoke zato što su sekta. Budiste zato što su sekta. Pedere mrzimo zato što maestralni organ guraju tamo gde ne treba. Lezbejke mrzimo jer nam ne daju da ih gledamo u akciji...

Mrzimo i prirodu i životinje i sve što nas okružuje.

To je valjda tako normalno.

I kada tamo mrzimo sve što hoda, leti ili pliva, normalno nam je da se uz pomoć medija i moderne srpske umetnosti širi mržnja i poziva na ubijanje, klanje i ostale zanimacije.

Najnoviji svetli primer srpske kreativnosti jeste hit repera Vladana Aksentijevića, poznatijeg kao Ajs Nigrutin, gde poziva na linč i proterivanje Kineza iz Srbije.

U današnjem javljanju jedna mala akcija.

Nauče nas, nekako, da gnev i prenos gneva znače iskrenost, da samo kad „puknemo" i poput bujične vode krenemo da prenosimo svoj celokupni, čisti, ničim ublažen gnev zbog nekoga i nečega, nauče nas, (nekako, a pogrešno), da samo tada govorimo stvarno ono što mislimo i da je samim tim prenos gneva u svakoj komunikaciji - super, odobravamo ga većinski. I retko se zapitamo „a šta nam je doneo taj transfer gneva i kakvog se dobra od toga desi"? Uz gnev se idealno slažu jake reči, verbalni seks i pretnje, prezir, uz grmljavinu gneva utihne svaka volja za dijalogom, jer gnev traži monolog, traži samo ćutljivo uživanje većine koja je isto gnevna, ali „navijački", u tišini. Šta nam je slatka hrana za prihvatanje takve „etike gneva", za volju da gnevom iskazujući nezadovoljstvo zbog postojanja nekog problema, istovremeno a oprečno u stvari - sprečavamo rešavanje?

Jedna stara poslovica kaže „u srdita popa prazni bisazi" (poslovice naše kulture i inače su zlatan kovčeg mudrosti narativa koje su nam ostavile mnoge prethodne bezimene generacije, svo njihov iskustvo skupljeno u metafore, ali katkada se čini da ih retko čitamo) i odnosi se na običaj da se „popu nešto daje" za uslugu koju obavlja. Čini se da ni na same popove ova poslovica ne utiče - češće su srditi i u „svom pravednom gnevu" nego što drugačijim pristupom pokušavaju da u „svoje bisage" stave nešto, materijalno ili ne.

Šta nam je hrana za gnev?

Nezadovoljstvo, ugrožavanje naših etičkih stavova, nepravde, svedočenje posledicama tuđeg gneva, osujećenost, osećanje da smo u bezizlaznoj situaciji, trpljenje, kinjenje, mržnja, poniženje, osećanje bespomoćnosti, omalovažavanje, osećanje ugroženosti tuđim postupcima ili rečima, nedostatak našeg autoriteta kod onih za koje smatramo da moraju da nas slušaju, bespogovorno, često želja za osvetom i najslađa hrana od svih - neodoljiva želja da se „ispraznimo", da se gnevom „naspominjemo majaka i sve rodbine" onima ili onome što nas iritira, nervira, što nam smeta, ma koliko „sitno ili krupno" bilo.

Kao i u svemu, Srbija kasni i sa rehabilitacijama žrtava komunističkih zločina, pa je to ne samo moda već i prioritet, a na svetsku ekonomsku krizu ionako ne možemo uticati.

Zajednička ideološka platforma revizije istorije i rehabilitacija u Sloveniji, Hrvatskoh, Srbiji, BiH, Kosovu je da su tokom i neposredno nakon drugog svetskog rata partizani- komunisti - zločinci iz isključivo ideoloških razloga i borbe za vlast maltretirali, uništavali i činili strašne zločine nad  pripadnicima svega što je imalo nacionalni i antikomunistički karakter . Komunistički teror okomio se naročito na „nacionalne humanitarne pokreta i organizacije“: ustaše, četnike, belogardejce, plavogardejce, crnokošuljaše, ljotićevce, nedićevce, baliste, handžardivizijaše, muslimanske milicije, pa razne Šicere i hortijevce po Vojvodini...

Juče je u Novom Pazaru u prisustvu ministra efendije Ugljanina otkrivena spomen poloča Aćif Efendiji kao još jednoj „žrtvi komunističkih zločina“ u Srbiji. Valjda je to u duhu opšteg trenda rehabilitacija žrtava komunista, pa kud svi Turci tu i mali mujo. Ako oni mogu da otkrivaju spomenike tamo nekim i proglašavaju ih svecima, kontaju da mogu i oni svojima iako ga nisu uspeli ubaciti u program državne komisije, a možda će u Radoševu seriju.