Kengurica 508 (Narodni front, 2008):

"Rodila se moja Bebana, sredili je i doneli dok me ušivaju, ja pokušavam da je okrenem, da je stavim na dojku bar na kratko (naučila na predavanjima da je to poželjno), a neka sister kaže sa podsmehom: "Vidi, ona 'oće da je stavi da sisa???"

Sećate se kad je onomad nevladin sektor (tzv. "psi čuvari") lajao na sav glas dok je čamio čekajući da na sastanak posebne radne grupe Bejbi frendli dodju eksperti, ne bi li se usvojio izveštaj eksternih evaluatorki?

Draga Krugolina,

Evo mene opet sa istom pričom. I molim da pomognete...

Nisam htela da smaram, ali mislim, da moram i da sam kao sapatnica dužna svim onim mamama i bakama, koje leže na Klinici za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu u Ulici dr Subotića da pomognem, da dobiju pravo na obrok, dok leže tamo sa svojom bolesnom

Štrikanje je u moj život ušlo kada sam imala nežnih 17 godina. Naučila me majka jedne drugarice. I čim sam savladala osnove, zarazila sam se preko svake mere. Dešavalo se da moja drugarica uveče ode s društvom u život, a ja ostanem da štrikam s njenom mamom. Nosila sam štrikeraj i u školu, te štrikala na časovima na kojima sam apsolutno umirala od dosade...

Kasnije u životu štrikala sam na mahove. Nailazili su periodi u kojima bih mesecima bila pod klot-frket hipnozom, ali bi između prolazilo i po nekoliko godina u kojima ne bih uzimala igle u ruke.

Poslednje dve godine, pak, ludilo štrikanja me je tako snažno uhvatilo da ne popušta. Štaviše, proširilo se i na ludilo heklanja. I svašta sam nešto stigla napraviti (vidi slike). I svašta nešto tek planiram napraviti.

"Kad deca nisu besna kuca nije tesna"

Kod mene, u Nis. se kaze: "Nek' je sa srecu!"

Ukratko da bih podigao te neke pare trebala mi je potvrda da sam u stalnom radnom odnosu. S obzirom da sam već bio na poslu potrebno je samo da pozovem kadrovsko, da se ispečatira, direktor da potpiše, skeniram, šaljem na mail... Ništa što bi predstavljalo temu za pisanje.

- Milka, molim te, uradi mi jednu potvrdu da sam u stalnom radnom odnosu.
- Za šta ti treba?
- Ma za nešto... Nije ni bitno. Samo daj, molim te uradi je odmah.
- Zato i pitam. Šta da navedem u potvrdi, za koju namenu?
- Bez namene. Samo faktičko stanje. “Da je MIlan Jovanović u stalnom radnom odnosu”.
- Ne može.
- Šta ne može.
- Pa ne može tako. Mora da ima “potvrda se izdaje zbog toga i toga i u druge svrhe se ne može koristiti”.

Hejter, kako to gordo zvoca.... U stvari mrzi.

Jedna od definicija osobe koja nosi epitet Hejtera kaže da ta osoba jednostavno ne može biti zadovoljna tuđim uspehom. Ja bih je proširio i na neuspeh. Hejter je jednostavno nezadovoljan i ne voli. To mu je opredeljenje. On se vrlo često ni u šta ne razume do te mere da nudi rešenje, ali zato kritikuje, a neretko i vređa i podsmeva se.

Pojavljuju se na forumima, komentarišu po novinama, blogivima, fejsbuku i tviteru.

Moje iskustvo kaže da su hejteri najinventivniji i najaktivniji na tviteru i da mahom potiču iz podvrste tviteraša koji nemaju prezentovan ni fragment identiteta. Neki "ozbiljni" nickovi su u pitanju a za avatar se uzimaju razne apstraktne prirode, junaci nepoznatih stripova, ... Da bi nekog pljuvao daleko je komotnije kada nemaš identitet nego da si sa svojim imenom i prezimenom plus slikom. Jednostavno ljudi bez identiteta na društvenim mrežama ne dele ista prava i obaveze. "Ponašaj se prema drugim ljudima kako bi voleo da se oni ponašaju prema tebi" za njih ne važi. Tu su da istresaju komplekse što ih je tukla sestra, što u školi nisu imali društvo ili jednostavno nisu zadovoljni svojim životom. Iz duboke anonimnosti iznose "stavove" i uvrede bez ikakve moralne odgovornosti.

U spomen Vokiju, velikom majstoru i istraživaču kulinarstva

Moja žena će se od muke nasmejati kad vidi da pišem blog o hrani. Zna ona da ja znam svašta da pravim, ali takodje još bolje zna da to ne pokazujem baš toliko često. Da ne kažem da bežim od kujne kao djavo od krsta. No, ponekad me uhvate pundravci i rešim da sprčkam nešto jednostavno a ukusno (čuj: "ukusno" - pa ko još pravi bljutavu hranu sem kuvarica u vrtićima i dečijim odmaralištima) ili me društvo navuče da se pokažem u punom svetlu i spremim jedan od široke lepeze svoja dva specijaliteta.

Plasirali ste i tezu da je Milošević „liberalizovao" Srbiju, doduše na lažan način, dajući slobodu da se ratuje, siluje i sl. Da li ovaj politički gest možemo posmatrati isključivo kao formu pervertiranog liberalizama?

Milošević, pre svega, nije bio u pravom smislu te reči totalitarni vođa. I nije to liberalizam, koliko je u pitanju lažna transgresija i to je deo moje šire teze - da režimi koje mi prihvatamo kao nedemokratske, koji imaju neku populističku mobilizaciju, nisu jednostavno samo opresivni - žrtvuj se i slično - već da svi ovi režimi  nude, na nekom potisnutom nivou, opsceni užitak. Ja sam referirao na Aleksandra Tijanića, koji nije moj politički saputnik, ali je pre više od 10 godina ponudio zanimljivu analizu. Napisao da je Srbija za vreme Miloševića bila kao škola na stalnom raspustu, gde je sve dozvoljeno, može se krasti, itd, dakle jedan lažni karneval i to je zapravo moja teza: vlast, autoritarna vlast nije teror, da protiv nje ne možemo humorom ili karnevalom, već da ona sama ima opsceni humor, jedan svojstveni karneval koji je u samom jezgru totalirane vlasti. To je samo ilustracija jedne opšte teze - da kažem psihoanalitički, o ključnoj ulozi uživanja. Za mene je pravo pitanje, a to je velika enigma cele novovekovne misli - zašto se ljudi pokoravaju nedemokratskoj vlasti?  Mislim da psihoanaliza daje odgovor.

za novo lice bloga:

nova grupa, novi spot...

za mene je 2013. bila kao saobraćaj u beogradu:
kreni, stani:  crkni.
jedva sam joj dočekala kraj.

ja sam, kao i svi ljudi vaspitavana da verujem u godišnje cikluse
i nadam se da će sledeće godine biti bolje.

u vezi sa sopstvenim životom nemam osnova za  uverenje iz naslova,
a što se tenisa tiče, mislim da imam:)